10 eksperimenata koji su zauvek promenili psihologiju

Kada ljudi pričaju o Pavlovu, obično zamišljaju psa koji slini na zvono. Zanimljivo je da je Pavlov zapravo bio fiziolog, a ne psiholog, i da se prvobitno bavio varenjem, ne ponašanjem. Uočio je da psi počinju da balave ne samo kada vide hranu, već i kada ugledaju asistenta koji im je obično donosio činiju – pa čak i kada čuju njegove korake u hodniku. To ga je nateralo da promeni pravac istraživanja i da sistematski prouči zašto životinje reaguju na stvari koje same po sebi nisu „hrana“.

Manje poznat detalj: čuveno „zvono“ verovatno uopšte nije bilo klasično školsko zvono, već razni tonovi, metronom, svetlosni signali – svaki spoljašnji stimulus koji se mogao precizno kontrolisati. Pavlov je čak pravio posebne sobe kako bi eliminisao šumove i mirise iz okoline da psima „ne odvlače pažnju“. Iz ovih relativno jednostavnih eksperimenata rodio se ceo koncept klasičnog uslovljavanja, koji danas koristimo da objasnimo fobije, psihosomatske reakcije, pa čak i kako reklame „lepe“ emocije na brendove.

Skinnerova „kutija“ deluje jednostavno: zatvoreni prostor, poluga ili taster, malo svetlo i dozer za hranu. Ali u toj maloj kutiji rođena je ideja da se ponašanje može oblikovati sitnim koracima kroz nagrade i kazne. Kad pacov slučajno pritisne polugu, dobije hranu; ako to radi više puta, nauči da je pritisak „ulaznica“ za ručak. Tu su rođeni pojmovi kao što su pojačanje, kazna, rasporedi pojačanja (npr. nekad dobije nagradu, nekad ne), a baš ti promenljivi rasporedi kasnije su povezani sa zavisničkim ponašanjem – na primer sa slot aparatima i online igrama, gde nikad tačno ne znaš kada će „pasti nagrada“.

Zanimljiv, manje poznat detalj: Skinner je tokom Drugog svetskog rata pokušao da primeni ove principe na – vođenje projektila. U „Project Pigeon“ obučavao je golubove da kljunom gađaju metu na ekranu, i tako bi zapravo navodili bombu ka cilju. Projekat je tehnički radio, ali ga vojska nikada nije ozbiljno shvatila i na kraju je otkazan. Ipak, ova priča lepo pokazuje koliko je Skinner verovao u moć učenja kroz posledice – od laboratorijske kutije, pa sve do vojnih eksperimenata.

Eksperiment sa malim Albertom danas zvuči kao scenario za horor, ali je tada smatran „naprednim“. Votson i Rejner uzeli su bebu staru oko 9–11 meseci koja se na početku nije plašila gotovo ničega: ni belog pacova, ni zeca, ni psa, ni maski. Zatim su svaki put kada bi Albert dotakao pacova, iza njegovih leđa udarali metalnu šipku čekićem. Posle nekoliko ponavljanja, sam pogled na pacova bio je dovoljan da dete počne da plače i da se povlači.

Manje poznate stvari su još uznemirujuće. Dugo nije bilo jasno ko je „Albert“ bio i šta se s njim desilo. Tek kasnije su istraživači pratili dokumenta, pokušali da otkriju njegov pravi identitet i da provere da li je bio ozbiljno bolestan. Pojavile su se teorije da je dete možda imalo neurološke probleme, ali su i te tvrdnje kasnije dovedene u pitanje. Ono što sigurno znamo jeste da Votson nikada nije sistematski „odučio“ Alberta od straha – jednostavno ga je pustio da ode iz bolnice. Ovaj slučaj je, uz snažan naučni uticaj, poslužio i kao upozorenje koliko psihologija može biti nehumana bez jakih etičkih pravila.

Hari Harlou je radio sa rezus majmunima i postavio jednostavno, ali moćno pitanje: da li je važnije „puna flašica“ ili osećaj sigurnog zagrljaja? Bebama majmuna ponudio je dve „majke“: jednu od gole žice, sa flašicom mleka, i drugu od mekog frotira, bez hrane. Rezultat je bio zapanjujući – mladunci su odlazili kod žičane majke samo da se nahrane, a ostatak vremena provodili grleći meku, toplu figuru. Kad bi se uplašili, odmah su trčali ka mekoj majci, ne ka onoj sa hranom.

Manje poznato je da se Harlou tu nije zaustavio. Radio je i ekstremne eksperimente izolacije u tzv. „pit of despair“ – čeličnim komorama u kojima su majmuni mesecima bili sami, bez ikakvog kontakta. Mnogi su posle toga postajali teško poremećeni, neki su odbijali hranu, a kasnije nisu znali da se pare ili brinu o mladuncima. Ovi eksperimenti su izazvali ogromne etičke kritike, ali su istovremeno brutalno pokazali koliko su dodir, bliskost i rana emocionalna veza ključni za mentalno zdravlje – ne samo kod majmuna, nego i kod ljudi.

Albert Bandura je želeo da proveri nešto što danas zvuči očigledno: da li deca uče agresiju tako što gledaju odrasle? U njegovom čuvenom eksperimentu, deca su prvo gledala video-snimak odraslog koji brutalno udara naduvanu Bobo lutku – šutira je, gađa čekićem, viče. Zatim su i sama dovedena u prostoriju sa istom lutkom. Mnogi su ponovili gotovo iste udarce i pokrete, čak i iste rečenice koje je model izgovarao. Time je Bandura pokazao da ne učimo samo na sopstvenoj koži, već i posmatrajući tuđe ponašanje.

Zanimljiviji su nastavci priče. U jednoj verziji eksperimenta, deca su gledala kako je odrasli agresor ili nagrađen, ili kažnjen, ili se ništa nije desilo. Kada je model bio kažnjen, deca su pokazivala manje agresije – ali čim bi im istraživači obećali nagradu za imitaciju, agresivno ponašanje je naglo skočilo. Drugim rečima, „znali“ su agresivne obrasce sve vreme, samo su ih držali pod kontrolom. Bandura je time otvorio vrata razumevanju kako medijsko nasilje, porodični uzori i društvene nagrade oblikuju to kako se ponašamo – čak i kada mislimo da „samo gledamo“.

Na prvi pogled, Ašov zadatak deluje smešno lak: imaš jednu liniju, a pored nje tri druge, i treba da kažeš koja je iste dužine. U pilot verziji, skoro svi su odgovarali tačno – dok su bili sami. Ali kada je pravi učesnik seo u sobu sa sedmoricom „glumaca“ koji namerno daju pogrešne odgovore, stvari su se promenile. U proseku, oko trećine odgovora išlo je za većinom, iako je svima bilo jasno da nešto ne štima.

Manje poznat detalj: posle eksperimenta, mnogi su priznali da su znali da je grupa u krivu, ali nisu želeli da „prave problem“. Drugi su, pak, rekli da su u jednom trenutku zaista počeli da sumnjaju u sopstvene oči. Aš je kasnije radio varijacije – čim bi se pojavio makar jedan saveznik koji kaže istinu, nivo konformizma je naglo opadao. Poruka je prilično ljudska: nije nam uvek potrebna hrabra masa, nekad je dovoljan samo jedan čovek koji kaže „meni ovo ne deluje tačno“ da i ostali počnu da veruju sebi.

Milgram je hteo da proveri da li je „poslušnost do zla“ nešto specifično za naciste ili je to šira ljudska slabost. Smislio je situaciju u kojoj obični ljudi veruju da učestvuju u istraživanju pamćenja: sede za pultom sa lažnim elektro-šokerom i misle da drugoj osobi u susednoj sobi daju sve jače udare. Istraživač u belom mantilu mirno govori: „Eksperiment zahteva da nastavite.“ Rezultat? Većina ispitanika je došla do 450 volti – nivoa označenog kao „opasno, težak šok“, iako su bili vidno uznemireni, znojili se, drhtali i protestovali.

Manje poznato: pre nego što je počeo, Milgram je pitao psihijatre i kolege koliko ljudi misle da će ići do kraja. Predviđanja su bila optimistična – procenili su da će možda jedan od sto „otići do maksimuma“. Stvarna brojka: oko 65%. U kasnijim varijacijama, poslušnost je padala kada je „žrtva“ bila fizički bliža ili kada je autoritet bio dalji ili manje ubedljiv. Iz svega je proizašla ideja o „agenskom stanju“: ljudi sebe vide kao produženu ruku autoriteta, a ne kao nekog ko lično snosi odgovornost – što je prilično neprijatan, ali važan uvid u ljudsku prirodu.

Zimbardo je želeo da razume da li su zverstva u zatvorima posledica „loših ljudi“ ili „loših sistema“. Zbog toga je podrum psihološkog odseka pretvorio u mini-zatvor, nasumično podelio studente na „zatočenike“ i „ču vare“ i dao im uniformu, brojeve i malo uputstava. Plan je bio da eksperiment traje dve nedelje, ali je prekinut već šestog dana: čuvari su postajali sve brutalniji, zatvorenici sve slomljeniji, a atmosfera sve više ličila na pravu instituciju, iako su svi znali da je „samo eksperiment“.

Zanimljivo je da danas mnogi psiholozi taj eksperiment smatraju duboko problematičnim. Ispostavilo se da čuvari nisu bili baš toliko „spontani“ – neki su dobili prilično jasne sugestije da treba da budu strogi i surovi. Kasnije analize navode da su mnogi učesnici zapravo glumili ono što su mislili da se od njih očekuje. Ipak, bez obzira na metodološke rupe, priča o Stanford zatvoru i dalje odjekuje jer pogađa bolnu tačku: koliko nam malo ponekad treba da, uz uniformu i ovlašćenja, počnemo da se ponašamo onako kako inače ne bismo ni zamislili.

Rosenhan je smislio gotovo filmski zaplet: osmoro potpuno zdravih ljudi otišlo je u različite psihijatrijske bolnice i prijavilo samo jedan izmišljeni simptom – da čuju neodređeni glas koji izgovara reči „prazno“, „šuplje“ ili „tup“. Posle prijema, svi su se ponašali sasvim normalno, ali su brzo dobili ozbiljne dijagnoze poput šizofrenije i ostali u bolnici u proseku skoro mesec dana. Sve što su radili – šetnja hodnikom, beleženje zapažanja – tumačilo se kroz prizmu bolesti: „pacijent ispoljava kompulzivno zapisivanje“, umesto „čita i piše“.

Manje poznati nastavak priče je skoro komičan. Kada je jedna bolnica čula za studiju, ponosno je rekla: „Pošaljite nam pseudo-pacijente, mi ćemo ih prepoznati!“ U narednim nedeljama prijavili su da sumnjaju na desetine „lažnih“ prijema – a Rosenhan im nije poslao ni jednog jedinog. Ovaj obrt je brutalno pokazao koliko su dijagnoze podložne subjektivnosti i kontekstu. Studija je pokrenula talas reformi, ali i žestoke kritike – neki tvrde da je Rosenhan preuveličao nalaze. Ipak, pitanje ostaje aktuelno: koliko su „etikete“ koje dobijamo u sistemu zaista odraz nas, a koliko odraz očekivanja i stereotipa onih koji nas posmatraju?

Seligman je krenuo od eksperimenta sa psima kojima su povremeno davani blagi, ali neizbežni šokovi. U jednoj grupi, životinje nisu imale nikakvu kontrolu – šta god da urade, šok dolazi. Kasnije, kada su stavljeni u kavez iz kog su lako mogli da skoče i pobegnu, mnogi to uopšte nisu pokušavali. Ležali su i cvilili, iako je izlaz bio tu, na dohvat skoka. Psi koji su ranije imali makar malu kontrolu nad situacijom mnogo češće su pokušavali da pobegnu. Iz ovoga je rođen koncept „naučene bespomoćnosti“: ako često doživljavamo da ništa što uradimo ne menja ishod, prestajemo da se borimo – čak i kada se uslovi promene.

Kasnije je Seligman povezao ovu ideju sa depresijom kod ljudi: kada neko predugo živi u osećaju da „nema svrhe truditi se“, lakše tone u apatiju i povlačenje. Zanimljivo je da se autor kasnije okrenuo i „drugoj strani medalje“ – razvoju naučenog optimizma i pozitivne psihologije. Umesto da se fokusira samo na to kako ljudi odustaju, počeo je da istražuje šta pomaže da obnovimo osećaj kontrole i nade. U svakodnevnom životu, naučena bespomoćnost može izgledati vrlo obično: rečenice tipa „ma šta god da uradim, biće isto“ možda su znak da neko ne treba savet, nego iskustvo da njegov trud zaista nešto menja.