10 najvećih naučnih otkrića koja su nastala greškom

Superlepak nije nastao zato što je neko maštao o savršenom lepku za kuću, nego zato što su naučnici pokušavali da naprave – nišane za oružje tokom Drugog svetskog rata. Hemijski inženjer Harry Coover radio je sa cijan-akrilatima, ali je mešavina ispala toliko lepljiva da se bukvalno sve lepi za sve. Projekat je propao, jer je materijal bio „neupotrebljivo“ lepljiv za preciznu optiku, pa je smeša godinama skupljala prašinu u fioci.

Tek kasnije, u drugom projektu, Coover je ponovo naleteo na isti spoj i shvatio da upravo ta „mana“ može da bude ogromna prednost. Tako nastaje Super Glue – lepak koji se hvata na vlagu iz vazduha i vezuje površine za nekoliko sekundi. Manje poznat detalj: tokom Vijetnamskog rata korišćen je i na bojištu, u spreju, da privremeno zaustavi krvarenje iz rana dok povređeni ne stignu do hirurga. Danas ga koristimo za sve – od polomljenih šoljica do modelarstva – a sve je počelo jednim „promašajem“ u laboratoriji.

Francuski hemičar Edouard Benedictus radio je u laboratoriji kada je slučajno oborio staklenu tikvicu sa police. Očekivao je klasičan krš po podu, ali se dogodilo nešto čudno: staklo je napuklo, ali se nije rasulo u hiljadu oštrih komadića. Kasnije je shvatio da je u tikvici ranije bio rastvor celuloznog nitrata koji je ostavio tanki, providni film na zidovima stakla. Upravo taj nevidljivi sloj „zalepio“ je fragmente.

Umesto da sve pomete i zaboravi incident, Benedictus je krenuo da eksperimentiše. Razvio je koncept laminiranog stakla – dva sloja stakla sa plastičnim filmom između – koje se pri udaru lomi, ali ostaje „u jednom komadu“. Manje poznat detalj: sigurnosno staklo je isprva bilo namenjeno – vetrobranima automobila, kako bi se smanjile teške povrede lica pri sudarima. Danas isti princip stoji iza mnogih modernih rešenja: od stakala u automobilima i autobusima, preko izloga, pa do zaštitnih vizira i sofisticiranih arhitektonskih fasada. Jedan pad tikvice zauvek je promenio bezbednost u saobraćaju.

Hemijski inženjer Roy Plunkett radio je 1938. za kompaniju DuPont, istražujući nove rashladne gasove. Jednog dana je otvorio čelični cilindar u kome je trebalo da bude gas tetrafluoroetilen – ali iz cilindra ništa nije izlazilo. Težina cilindra se nije promenila, dakle „nešto“ je unutra. Kad su ga rasekli, unutra su našli belu, voštanu, klizavu materiju – politetrafluoroetilen (PTFE), kasnije nazvan teflon.

Ono što je delovalo kao čudan kvar ispostavilo se kao materijal sa neverovatnim svojstvima: ne lepi se, otporan je na gotovo sve hemikalije, podnosi ekstremne temperature i ne upija vodu. Prvo je korišćen u vojnim i industrijskim projektima, uključujući delove za Manhattan projekat i kasnije svemirske misije. Tek kasnije je neko dobio ideju da se teflon nanese na tiganj – i rođen je neljepljivi pribor za kuvanje. Manje poznato: PTFE je i osnova za Gore-Tex membrane u odeći, kablovima, medicinskim implantima… Sve zbog „prazne boce gasa“ koja to nije bila.

John Pemberton, farmaceut i bivši vojni oficir, tražio je u 19. veku lek protiv glavobolje, umora i sopstvene zavisnosti od morfijuma. Napravio je sirup na bazi koke, kolinog oraha i alkohola – French Wine Coca. Kada je u Atlanti uvedena zabrana alkohola, bio je primoran da promeni recept i napravi bezalkoholnu verziju. Sirup je tada počeo da se meša sa gaziranom vodom u apotekama, na popularnim soda-fontanama.

Legenda kaže da je jedan radnik slučajno pomešao sirup sa sodom, što je dalo osvežavajući, penušav napitak. Uskoro je piće dobilo ime Coca-Cola, po dva ključna sastojka. Kasnije je kokain izbačen iz recepture, ali je brend već uveliko živeo sopstvenim životom. Zanimljiv detalj: u ranim danima piće je reklamirano kao tonik za nervni sistem i „piće za mozak“. Vremenom, kroz pametne reklame, prepoznatljiv logo i božićne kampanje, Coca-Cola je postala više od napitka – simbol stila života, pop kulture i globalnog marketinga, nastao iz jedne „farmaceutske greške“.

Spencer Silver, hemičar u kompaniji 3M, u kasnim 60-im pokušavao je da napravi ultra jak lepak za industrijsku upotrebu. Umesto toga, dobio je lepak koji je bio – slab. Mogao je da spaja papire, ali su se oni lako odvajali bez traga. Za većinu projekata to je delovalo beskorisno. Silver je godinama unutar firme pričao o „čudnom lepku“, ali niko nije znao šta bi s njim.

Tek kolega Art Fry je pronašao pravu primenu. Trebalo mu je obeležavanje stranica u crkvenoj pesmarici, a da papirići ne ispadaju. Setio se Silverovog lepka i napravio male beležnice koje se lepe i odlepljuju bez oštećenja. Prvo su ih interno delili po kancelarijama, a zaposleni su se bukvalno „navukli“ na nove ceduljice. Jedan zanimljiv marketinški trik 3M-a bio je da u jednom gradu u SAD besplatno podele Post-it blokčiće – posle toga tražnja je eksplodirala. Danas je teško zamisliti kancelariju, planiranje obaveza ili kreativni brainstorming bez ovih malih žutih papirića, koji su godinama tražili svoj razlog da postoje.

Priča o saharinu počinje u 19. veku, kada je hemičar Konstantin Fahlberg radio u laboratoriji na derivatima uglja. Jednog dana radio je ceo dan sa raznim hemikalijama, otišao kući na večeru – i primetio da mu je hleb neobično sladak. Shvatio je da slatkoća ne dolazi iz hrane, već sa njegovih ruku. Nije oprao ruke posle laboratorije (što danas zvuči potpuno nezamislivo), pa je slučajno „probao“ novu supstancu. Sledeći dan se vratio i sistematski tražio koji je tačno spoj odgovoran za taj ukus – tako je izolovao saharin.

Zanimljiv detalj je da je Fahlberg saharin patentirao pod svojim imenom, bez da je svog šefa Remsena naveo kao koautora, i tu je nastao ozbiljan sukob. Saharin je ubrzo postao popularan kao jeftin zaslađivač, naročito tokom ratova kada je šećer bio skup ili nedostupan. Kasnije je izazvao kontroverze – postojale su studije na životinjama koje su ga povezivale sa zdravstvenim rizicima, pa su etikete „ovaj proizvod sadrži saharin…“ godinama plašile ljude. Danas znamo da su te priče prilično dramatizovane, ali je zanimljivo koliko je jedan neoprani par ruku promenio način na koji svet „zasladi“ hranu bez šećera.

Percy Spencer je bio samouk genije, radio je u firmi Raytheon na radarima i magnetronima – uređajima koji stvaraju snažne mikrotalasne signale. Dok je stajao pored aktivnog magnetrona, primetio je da mu se čokoladica u džepu odjednom otopila. Nije to ignorisao kao „čudnu slučajnost“, već je počeo da eksperimentiše: stavio je kokice blizu uređaja – one su počele da pucaju. Zatim je probao s jajetom, koje je eksplodiralo i poprskalo kolegu. To je bio prvi „food test“ mikrotalasa.

Prve mikrotalasne rerne bile su ogromne kutije visoke skoro kao čovek i teške stotine kilograma. Zvale su se Radarange i bile su namenjene restoranima i vojnoj kuhinji, ne običnom domaćinstvu. Tek kasnije su proizvođači smanjili dimenzije, snizili cenu i „preselili“ tehnologiju u naše kuhinje. Mnogi ljudi dugo nisu verovali da je kuvanje bez plamena „pravo“ kuvanje, a i danas postoje mitovi o mikrotalasima i zračenju. Ipak, zanimljivo je da jedna otopljena čokoladica i radoznalost jednog inženjera stoje iza uređaja koji nam danas podgreje ručak za dva minuta.

Wilson Greatbatch je radio na elektronskom uređaju za snimanje srčanog ritma. Hteo je da napravi precizan pojačavač, ali je greškom ugradio pogrešan otpornik – mnogo većeg otpora nego što je trebalo. Umesto stabilnog signala, uređaj je počeo da daje ritmične, kratke impulse. Greatbatch je shvatio da ti impulsi veoma podsećaju na prirodan srčani ritam. Umesto da grešku ispravi, zastao je i rekao sebi: „Ovo možda nije kvar, možda je ideja.“

Počeo je da razvija mali uređaj koji bi mogao da se ugradi u telo i da „diriguje“ srčanom ritmu. Prvi pejsmejkeri bili su veliki i zavisili su od spoljne opreme, ali su brzo napredovali: baterije su postajale manje, dugotrajnije, a uređaji pouzdaniji. Jedna od manje poznatih stvari je da je Greatbatch godinama radio i na poboljšanju baterija, jer je znao da od toga praktično zavisi život pacijenata. Danas ljudi sa pejsmejkerom žive decenijama sasvim normalno, putuju, rade, treniraju – a sve je počelo od „pogrešnog“ otpornika koji je pravom paru ušiju zvučao kao srce koje traži pomoć.

Prirodna guma je pre otkrića vulkanizacije bila prava noćna mora: leti mekana i lepljiva, zimi krta i lomljiva. Charles Goodyear je bio opsednut idejom da pronađe način da je stabilizuje. Godinama je eksperimentisao, bankrotirao, ulazio u dugove, porodica je trpela, ali nije odustajao. Prema popularnoj priči, ključni trenutak je došao kada je slučajno prosuo smešu gume i sumpora na vruću peć. Umesto da se istopi i razlije, guma je postala čvrsta, elastična i izdržljiva – stvorio je vulkanizovanu gumu.

Zanimljivo je da Goodyear za života nije zaista uživao plodove svog otkrića – često je bio u dugovima i parnicama zbog patenata. Tek kasnije, njegovo ime je postalo sinonim za gumu, iako kompanija Goodyear Tire & Rubber nastaje nakon njegove smrti. Vulkanizacija je omogućila razvoj pouzdanih guma za kočije, pa onda i za automobile, bicikle, avione… Bez tog „slučajnog“ kontakta gume, sumpora i visoke temperature, čitav razvoj transporta i industrije izgledao bi sasvim drugačije.

Alexander Fleming je 1928. godine radio sa kolonijama bakterija stafilokoka u Petrijevim šoljama. Otišao je na odmor i ostavio laboratoriju u manjim haosom, kako to već ume da se desi. Kada se vratio, primetio je da je jedna šolja kontaminirana plesni. Većina bi je verovatno samo bacila, ali je Fleming primetio nešto neobično: oko plesni je postojao „prsten“ gde bakterije nisu rasle. To ga je zaintrigiralo. Izolovao je plesni i utvrdio da potiče iz roda Penicillium – i da luči supstancu koja ubija bakterije.

Manje poznata istina je da Fleming sam nije uspeo da penicilin pretvori u praktičan lek. Tek je tim na Oksfordu, na čelu sa Howardom Floreyjem i Ernstom Chainom, razvio metode za prečišćavanje i masovniju proizvodnju. Tokom Drugog svetskog rata penicilin je postao „čudo u bočici“ – dramatično je smanjio smrtnost od rana i infekcija. Još jedan zanimljiv detalj: proizvodnja penicilina u početku se radila i u vrlo skromnim uslovima – uključujući i korišćenje običnih posuda, mleka i raznih improvizovanih fermentora. Danas antibiotici deluju „normalno“, ali ako se setimo vremena pre penicilina, shvatićemo da je jedna zapuštena Petrijeva šolja verovatno spasila više života nego ijedno drugo slučajno otkriće.