10 zanimljivosti o životu srednjovekovnih monaha

Tonsura je bila specifična frizura koju su monasi nosili, a podrazumevala je obrijani deo na vrhu glave sa kosom oko ruba. Ovaj stil je simbolizovao posvećenost Kristu i odricanje od svetovnih vrednosti. Neki veruju da je tonsura predstavljala krunu od trnja koju je Isus nosio, dok drugi smatraju da je uvedena tokom krstaških ratova. Ova tradicija je imala duboko religijsko značenje, ali je zvanično ukinuta 1973. godine od strane Rimokatoličke crkve.

Monasi su živeli bolje od običnih seljaka tog vremena. Dok su seljaci često patili od nestašice hrane i loših uslova života, monasi su imali sigurno sklonište i redovne obroke unutar svojih manastira. Manastiri su često bili raskošni kompleksi sa vrtovima, bibliotekom, radionicama i crkvom, odražavajući bogatstvo i moć Crkve. Međutim, u Engleskoj je došlo do dramatične promene tokom 1530-ih godina kada je kralj Henrik VIII odlučio da raspusti manastire, preuzimajući njihovo bogatstvo i imovinu.

Monasi su se zavetovali na tri osnovna principa: siromaštvo, čednost i poslušnost. Zavet na siromaštvo značio je odricanje od svih materijalnih dobara i posvećenost zajedničkom životu. Čednost je podrazumevala uzdržavanje od seksualnih odnosa, dok je poslušnost značila potpuno podređivanje autoritetu crkve i nadređenih. Ovi zaveti su bili zasnovani na pravilima sv. Benedikta iz 6. veka, koji su postali osnova monaškog života. Međutim, u praksi su zaveti često bili kršeni, bilo zbog ljudskih slabosti ili korupcije unutar crkve.

U srednjem veku, manastiri su često posedovali svete relikvije kao što su delovi Kristovog krsta, kosti svetaca ili drugi sveti predmeti. Ove relikvije su privlačile brojne hodočasnike, što je povećavalo ugled i bogatstvo manastira. Prisustvo svetih relikvija je takođe bilo način da se izrazi moć i duhovna važnost manastira, jer su vernici verovali da relikvije imaju posebne moći i donose blagoslov.

Monasi su veći deo svojih svakodnevnih aktivnosti obavljali u tišini. Održavanje tišine je bilo važno zbog meditacije i molitve. Kako bi komunicirali bez govora, razvili su sistem znakova i zvižduka. Ovaj način komunikacije je prenošen kroz generacije i postao je deo monaške tradicije. Tišina je pomagala monasima da se fokusiraju na svoj duhovni put i izbegnu ometanja svakodnevnog života.

Dnevni raspored monaha bio je veoma strog i uključivao je osam bogosluženja, poznatih kao kanonske časove. Ove ceremonije su se održavale u različitim periodima dana, počevši od zore. Monasi su učestvovali u molitvama kao što su Matins (jutarnja molitva), Lauds (zora) i Misa. Učestvovanje u ovim službama je moglo trajati i do 10 sati dnevno, što je činilo značajan deo njihovog svakodnevnog života. Ovaj strogi raspored bio je način da monasi ostanu posvećeni svojoj veri i disciplinovani u svom duhovnom životu.

Monasi su se odricali mesa tri dana u sedmici kao deo svojih postova. Pored toga, uzdržavali su se i od mlečnih proizvoda. Ovi dani posta bili su strogi, ali su neki monasi pronalazili načine da zaobiđu pravila. Na primer, repovi dabrova i fetusi zečeva su klasifikovani kao ribe, pa su se mogli konzumirati tokom posta. Ovi trikovi su pokazivali ljudsku domišljatost čak i unutar strogih religijskih okvira.

Jedna od ključnih uloga monaha bila je očuvanje i prepisivanje knjiga i rukopisa. Zahvaljujući njima, mnoga dela klasičnih autora poput Cicerona, Aristotela i Vergilija su preživela. Manastiri su bili centri intelektualne aktivnosti, jedina mesta gde su se čuvale knjige u vreme kada je nepismenost bila raširena. Ova aktivnost je bila ključna za očuvanje kulture i znanja kroz srednji vek, iako su manastiri često bili meta pljačkaša poput Vikinga zbog svojih dragocenih zbirki.

Pored religijskih obaveza, svaki monah imao je specifične zadatke unutar manastira. Abat je bio vođa manastira, odgovoran za celokupno upravljanje. Drugi monasi su imali različite uloge, uključujući brigu o finansijama, pripremi hrane i pića, vođenje biblioteke, kao i pomoć siromašnima i bolesnima. Ova podela rada omogućavala je manastiru da funkcioniše kao samoodrživa zajednica, gde je svaki član doprinosio na svoj način.

Haljine koje su monasi nosili razlikovale su se po bojama u zavisnosti od položaja koji su zauzimali. Benediktinci su nosili crne haljine, simbolizujući pokoru i skromnost. Kartuzijanci su nosili bele haljine, predstavljajući čistotu i svetost. Kapucini su nosili smeđe haljine sa dugim šiljatim kapuljačama, koje su ih izdvajale i činile prepoznatljivim. Ovi različiti stilovi odražavali su identitet i duhovnu praksu svakog reda, dok su istovremeno služili kao praktična odeća za svakodnevne zadatke.