10 uzbudljivih priča iz vremena Velike depresije

Krajem 1933. godine, uoči praznika, u novinama u Ohaju osvanuo je neobičan oglas. Anonimni čovek pozvao je one u nevolji da mu se obrate pismom, obećavajući pomoć. Preko stotinu ljudi se odazvalo, izražavajući potrebe koje su varirale od osnovnih životnih potrepština do odeće. Bez obzira na zahtev, svako je dobio ono što mu je bilo potrebno za “veseli i radostan Božić”.

Identitet ove osobe ostao je tajan sve do njegove smrti, kada je otkriveno da se radi o Semu Stoneu. Njegov unuk je dobio preko 150 pisama zahvalnosti od ljudi širom Ohaja, što svedoči o velikom gestu ovog dobrotvora.

Tokom Velike depresije, Milton Hershey pokrenuo je ambiciozan građevinski projekat u Pensilvaniji kako bi stvorio radna mesta za lokalno stanovništvo. Izgradio je niz objekata, uključujući školu, arenu, zajednički objekat i hotel. Kada mu je jedan od nadzornika sugerisao da mašina može zameniti četrdeset radnika, Hershey je naredio da se mašina ukloni i da se radnicima omogući posao.

Ovaj postupak nije bio ekonomski opravdan, ali je pokazao Hersheyjevu posvećenost očuvanju zajednice i pružanju posla onima koji su ga najviše trebali.

U teškim vremenima Velike depresije, mnoge siromašne porodice su brašnene vreće koristile kao materijal za izradu odeće. Proizvođači brašna uvideli su ovu praksu i odlučili su da svoje vreće učine prikladnijim za šivenje odeće. Počeli su da štampaju vreće sa šarenim uzorcima i čak su dodavali uputstva za pravljenje određenih odevnih predmeta.

Ovim korakom, osim što su povećali svoju prodaju, proizvođači su omogućili ženama da sačuvaju dostojanstvo i ulepšaju svoju i odeću svojih porodica, pokazujući da i u teškim vremenima može postojati briga za druge.

R.B. Bennett, koji je bio premijer Kanade tokom najtežih godina Velike depresije, često je kritikovan zbog svojih političkih odluka i načina na koji je vodio državu. Međutim, njegova lična humanost dolazila je do izražaja kroz direktnu finansijsku pomoć građanima koji su mu pisali tražeći podršku. Bennett je tokom desetogodišnjeg perioda, iz sopstvenog džepa, poslao ukupno 2,3 miliona dolara onima kojima je ta pomoć najviše trebala.

Njegova pomoć uključivala je slanje novca za konkretne potrebe poput plaćanja hipoteka, kupovine Božićnih poklona za decu, a čak je i slao donje rublje jednom čoveku nakon što mu je supruga napisala da su mu stare gaće iznošene i poderane.

James Scullin, premijer Australije tokom Velike depresije, odlučio je da pokaže primer skromnosti i solidarnosti s narodom odbijajući da se useli u The Lodge, zvaničnu i raskošnu rezidenciju premijera Australije. Umesto toga, hteo je da iznajmi rezidenciju kako bi sakupio sredstva za pomoć siromašnima, ali nije bilo zainteresovanih najamnika zbog ekonomske situacije. Scullin i njegova supruga su, umesto u državnoj rezidenciji, živeli u skromnijem smeštaju u hotelu tokom njegovog mandata, čime su pokazali empatiju prema teškoćama koje su prolazili obični građani.

U Čikagu tokom Velike depresije, nastavnici su se suočavali s drastičnim smanjenjem plata, ali to ih nije sprečilo da se žrtvuju za dobrobit svojih učenika. Pre nego što je vlada usvojila program besplatnih i subvencionisanih obroka, nastavnici su samoinicijativno odvajali deo svojih već smanjenih zarada kako bi obezbedili da njihovi učenici ne ostanu gladni. Grupa nastavnika je tako skupila više od 112.000 dolara, koje su koristili za kupovinu odeće i hrane, kako bi se osiguralo da deca imaju osnovne životne potrepštine. Ovaj izuzetan čin samopregora pokazuje koliko su bili posvećeni svom pozivu i blagostanju svojih učenika.

U ruralnim područjima Kentakija tokom 1930-ih, nepismenost je bila veliki problem, što je otežavalo ljudima da napreduju. Kako bi se suprotstavili ovom problemu, osnovan je program “Pack Horse Library”. Ovaj program omogućavao je da bibliotekari na konjima dostavljaju knjige u najudaljenije delove Apalača, često postavljajući privremene biblioteke u crkvama i poštama.

Ovaj gest je bio izuzetno važan jer je omogućio pristup obrazovanju i informacijama stanovništvu koje je inače bilo izolovano. Do 1936. godine, program je dostavio knjige u 50,000 porodica, a bibliotekari su često bili jedini izvor književnosti i edukacije u ovim zajednicama.

U vreme Velike depresije, mnogi ljudi su izbegavali javnu pomoć iz ponosa, preferirajući da sami reše svoje probleme. Različiti gradovi širom SAD-a su pronašli kreativan način da pomognu takvim porodicama dajući im parcele zemlje koje su mogle da se koriste za uzgoj hrane. Na primer, u Ajovi, Gariju u Indiani i Sijetlu, nezaposleni su dobijali parcele na kojima su mogli da zasade svoje bašte, što je omogućavalo ljudima da sami proizvode hranu, ne osećajući da su primili milostinju.

Članovi Chicago Band Association, inspirisani težnjom da unesu radost u živote ljudi tokom depresije, predložili su gradskim vlastima ideju o organizovanju besplatnih koncerata. Njihov cilj bio je da pruže građanima “nešto više nosim na hleba”. Grad je podržao ovu ideju i izgradio binu u Grant Parku, gde su muzičari svirali klasičnu muziku za javnost. Ovi koncerti, koji su započeli 1935. godine, postali su tradicionalni i nastavili su da se održavaju sve do danas, iako više nisu besplatni, pod nazivom Grant Park Music Festival.

Kada su 1931. godine članovi plemena Bulu iz Kameruna saznali za teškoće s kojima se suočavaju ljudi u Americi, odlučili su da organizuju prikupljanje novca za pomoć. Iako su imali vrlo malo, uspeli su da prikupe 3,77 dolara, što je za njih predstavljalo veliku žrtvu. Ovaj novac poslali su u New York, gde je doniran lokalnom fondu za pomoć gladnima. Priča o njihovoj donaciji proširila se novinama širom zemlje, inspirišući mnoge na akcije solidarnosti i pomoći, pokazujući kako čak i skroman doprinos može imati veliki emotivni i moralni značaj.