Goli otok: 10 zanimljivosti o robijanju na ostrvu smrti

Goli otok je jedno od najzabačenijih i najizolovanijih mesta u bivšoj Jugoslaviji, smešteno u Jadranskom moru, nedaleko od obale Hrvatske. Njegova usamljenost i nepristupačnost činili su ga idealnim mestom za držanje političkih zatvorenika daleko od javnosti, porodice i prijatelja.

Zbog tog položaja, zatvorenici su doslovno nestajali iz društva — nisu imali pristup vestima, ni kontakt sa spoljnim svetom. Vlada je smatrala da će ih ovakva izolacija učiniti psihološki slabijima, što je dodatno pojačavalo osećaj usamljenosti i beznađa kod zatvorenika.

Goli otok je služio specifično kao logor za političke zatvorenike, posebno za one optužene za „izdaju” i antisovjetsku delatnost nakon raskola između Tita i Staljina 1948. godine. Svi zatvorenici smatrani su opasnim po režim, a kazna na Golom otoku predstavljala je krajnju meru za one koji su se smatrali politički nepodobnima.

Zatvorenici su prolazili kroz takozvano „prevaspitavanje”, koje je podrazumevalo ekstremne metode prinude. Ovaj proces nije imao za cilj da ih rehabilituje u društvenom smislu, već da ih slomi i natera da javno priznaju „krivicu” i slede pravac režima. Tako je logor postao mesto za fizičku i psihološku torturu, gde se od zatvorenika očekivalo da „ponovo” usvoje stavove u skladu sa jugoslovenskom komunističkom ideologijom.

Goli otok je bio poznat po brutalnim metodama kažnjavanja koje su bile usmerene na potpunu fizičku i psihološku degradaciju zatvorenika. Zatvorenici su redovno kažnjavani teškim fizičkim radom — od nošenja teških kamenova po oštrom suncu do beskonačnog klesanja kamena. Ovi zadaci nisu bili produktivni, već su imali svrhu kazne i iscrpljivanja.

Osim fizičkog rada, zatvorenici su često bili izloženi poniženju i izuzetnoj surovosti čuvara, koji su ih često izgladnjivali, držali u ekstremnim vremenskim uslovima i uskraćivali im medicinsku negu. Metode kažnjavanja bile su tako brutalne da su mnogi zatvorenici završili sa trajnim fizičkim i psihološkim posledicama. Uprkos svemu, za mnoge preživele, iskustvo na Golom otoku ostavilo je ožiljke koje su nosili do kraja života.

Jedna od najupečatljivijih i najneobičnijih karakteristika Golog otoka bio je sistem u kojem su zatvorenici postajali nadzornici i mučitelji drugih zatvorenika. Ovaj „samoupravni” sistem bio je osmišljen da dodatno slomi duh zatvorenika, podstičući ih da međusobno špijuniraju, optužuju i kažnjavaju druge zatvorenike. Na taj način su vlasti smanjivale potrebu za direktnim nadzornicima i čuvarima, jer su zatvorenici sami održavali „disciplinu”.

Ovakav sistem stvarao je atmosferu potpunog nepovjerenja među zatvorenicima. Svako prijateljstvo ili solidarnost bilo je rizično, jer je svako mogao da bude potencijalni doušnik. Zatvorenici su bili pod stalnim pritiskom da izdaju jedni druge kako bi sebi olakšali patnje i možda izbegli najgore kazne. Ova unutrašnja podela izazivala je duboke psihološke traume, jer su mnogi zatvorenici kasnije priznali da su osetili krivicu i stid zbog svojih postupaka na Golom otoku.

Od 1949. godine, kada je logor zvanično osnovan, do zatvaranja 1988. godine, kroz Goli otok je prošlo približno 16.000 ljudi. Ovaj broj uključuje političke zatvorenike, intelektualce, ali i obične građane optužene za “neprijateljsku propagandu” ili sumnju da simpatizuju Staljina nakon raskola između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1948. godine. Tačan broj zatvorenika i dalje je predmet istraživanja, ali procene ukazuju na to da su hiljade njih prošle kroz brutalne uslove logora.

Što se tiče smrtnosti, dokumenti su retki i nepotpuni, ali se veruje da je najmanje 400 zatvorenika izgubilo život zbog fizičkog iscrpljivanja, gladi, bolesti i brutalnih kazni. Većina umrlih nije dobila zvanične sahrane; njihova tela su, po svedočenjima, ili premeštana ili jednostavno ostavljena u masovnim grobnicama.

Zbog ekstremne surovosti uslova i metoda, Goli otok je često bio upoređivan sa Gulazima – radnim logorima u Sovjetskom Savezu. Nazvan „jugoslovenskim Gulagom”, ovaj logor je, kao i sovjetski logori, bio mesto gde su politički neprijatelji režima bili zatočeni, izloženi fizičkom i psihološkom mučenju, i gde se njihovo „prevaspitavanje” sprovodilo putem torture. Takva poređenja nisu bila slučajna, jer su i Goli otok i Gulazi imali zajednički cilj: da eliminišu svaku mogućnost otpora prema vlasti.

Za mnoge preživele, Goli otok je simbol mračne strane jugoslovenskog režima. Ovo poređenje s Gulagom ukazuje na dubinu represije i surovosti prema onima koji su se, čak i u najmanjoj meri, protivili vlasti. Iako su ovi logori zvanično prikazivani kao mesta „prevaspitavanja”, njihov pravi cilj bio je da kazne i slome pojedince koji su smatrani pretnjom po političku stabilnost. Ova etiketa „jugoslovenskog Gulaga” ostala je duboko urezana u kolektivnom sećanju preživelih i društva u celini.

Nakon zatvaranja Golog otoka 1988. godine, priče o zlostavljanju i nehumanim uslovima počele su polako da izlaze na videlo. Međutim, većina preživelih, ali i šira javnost, dugo su izbegavali razgovor o ovom logoru. Strah od stigmatizacije i mogućih posledica u društvu držao je mnoge zatvorenike u tišini, pa je Goli otok ostao tabu tema u jugoslovenskom društvu.

Oni koji su ipak progovorili često su nailazili na nepoverenje i nerazumevanje. Mnogi su smatrali da zatvorenici preuveličavaju svoje priče ili su se plašili da će ih povezati sa antisocijalističkim stavovima. Tek kasnije, kroz svedočenja i knjige preživelih, postalo je jasno kakva su zlostavljanja i muke ljudi pretrpeli. Zbog tog dugog perioda tišine, Goli otok se u javnom mnjenju i danas smatra jednim od najmračnijih poglavlja u istoriji Jugoslavije.

Ishrana na Golom otoku bila je minimalna i nedovoljna za fizičke napore koje su zatvorenici morali da izdrže. Dnevni obroci obično su se sastojali od parčeta suvog hleba, slabe supe od povrća i retkih komadića krompira ili mahunarki. Meso se retko pojavljivalo u obrocima, a zatvorenici su često patili od gladi. Voda je bila strogo ograničena i raspoređena u malim količinama (oko 250ml dnevno), što je naročito predstavljalo problem tokom letnjih meseci kada je zbog vrućine dehidracija bila ozbiljna opasnost.

Što se tiče smeštaja, zatvorenici su spavali u pretrpanim ćelijama bez osnovnih uslova za odmor. Mnogi su spavali na golom podu, bez dušeka ili posteljine, a ćelije su bile slabo provetrene i često pretrpane. Higijenski uslovi su bili gotovo nepostojeći – zatvorenici su imali vrlo malo vode za pranje i retko su dobijali sapun ili druge osnovne higijenske proizvode. Zbog toga su mnogi patili od infekcija, parazitskih bolesti i kožnih oboljenja, a medicinska nega bila je praktično nepostojeća.

Ovi uslovi života dodatno su otežavali ionako tešku situaciju zatvorenika, koji su, pored fizičkog rada i psihološkog pritiska, morali da se bore i sa surovim nedostatkom osnovnih ljudskih potreba.

Goli otok je bio zatvor za mnoge koji su na bilo koji način izražavali neslaganje sa režimom, čak i ako je to bilo samo kroz sumnju ili kritiku. Među poznatim zatvorenicima nalazimo imena poput Vladimira Dapčevića, poznatog crnogorskog komuniste i revolucionara. Dapčević je bio jedan od retkih zatvorenika koji je i nakon godina provedenih na Golom otoku nastavio da otvoreno kritikuje režim, iako je za to platio ogromnu cenu.

Takođe, poznati zatvorenici bili su i narodni heroji iz Drugog svetskog rata, partizanski borci i čak neki članovi Komunističke partije koji su se otvoreno suprotstavili dominantnoj ideologiji ili kritikovali političke odluke. Velika većina zatvorenika ipak su bili anonimni građani čija su iskustva ostala nepoznata javnosti, ali su svi delili zajedničku sudbinu surovog tretmana i „prevaspitavanja” u logoru.

Danas je Goli otok uglavnom napušten, a većina objekata i infrastrukture propada, ostavljeni na milost i nemilost vremenu. Postoje inicijative da se ovo ostrvo pretvori u spomenički kompleks, kao podsećanje na patnje koje su prošli zatvorenici. Međutim, ova inicijativa nije u potpunosti ostvarena, i ostrvo ostaje simbol zaboravljene istorije.

Iako je napušten, Goli otok je postao mesto gde pojedinci i organizacije povremeno dolaze kako bi odali poštu zatvorenicima i prisetili se mračne prošlosti. Ruševine i opustela priroda stvaraju ambijent tuge i sete, koji podsećaju na strahote kroz koje su prolazili zatvorenici. Goli otok i dalje nosi simboliku mračnog poglavlja u istoriji Jugoslavije i opominje na posledice represivnih sistema.