10 tajnih društava i njihovih pravih ciljeva

Rozenkrojceri su zanimljivi baš zato što su možda najpoznatije „tajno društvo“ koje u stvarnosti verovatno nije ni postojalo kao prava organizacija. Sve kreće početkom 17. veka u Nemačkoj, kada se pojavljuju tri misteriozna spisa: „Fama Fraternitatis“ (1614), „Confessio Fraternitatis“ (1615) i „Hemijsko venčanje Hristijana Rozenkrojca“ (1616). U njima se priča o bratstvu mudraca koji žele da reformišu religiju, nauku i politiku. Ljudi tog vremena potpuno su poludeli za tim manifestima – šire se Evropom, nastaje prava „rozenkrojcerska groznica“.

Zanimljivo je da u arhivama nema ozbiljnih dokaza da je to bratstvo tada zaista delovalo kao masovna, organizovana loža – većina istoričara misli da je to bio pametan miks satire, religijske kritike i utopijske mašte, verovatno povezan sa krugom oko teologa Johanesa Valentina Andreje.

Ipak, vekovima kasnije nastaju razne „rozenkrojcerske“ organizacije koje na tu priču nalepe sopstveni identitet. Tu nastaje haos: ljudi mešaju literarni mit, kasnije ezoterijske grupe i teorije zavere o „skrivenim majstorima sveta“. U stvarnosti, rozenkrojceri su više ogledalo ljudske potrebe za tajnim znanjem nego dokazana globalna organizacija.

O.T.O. izgleda kao da je izašao iz dark fantasy romana: masonski stepeni, magijski rituali, Aleister Krouli, Gnostička misa… Ali iza toga stoji vrlo konkretna istorija. Red nastaje krajem 19. i početkom 20. veka u nemačko-austrijskom okultnom miljeu, oko industrijalca Karla Kellnera i Teodora Reusa. Ideja je bila da se napravi nešto poput „Akademije masonerije“ – mesto gde se mogu dobijati viši masonski stepeni i proučavati ezoterijska znanja.

Manje poznat detalj: oko Kellnera se ispreda mit da je putovao po svetu i učio od „tri istočna majstora“, navodno dobivši ključ za razumevanje cele masonske simbolike i „seksualne magije“ kao centralnog principa. Kada u priču ulazi Krouli, red dobija novu formu – Telema, moto „Čini što ti je volja“, Gnostička misa i vrlo teatralni rituali.

Teorije zavere O.T.O. pretvaraju u neku vrstu „okultnog generalštaba“, ali realnost je prizemnija: mala, specifična organizacija koja kombinuje ritualni teatar, hermetičku filozofiju i unutrašnju hijerarhiju. Zvuči spektakularno, ali brojnost i realni politički uticaj su daleko skromniji od onoga što kruži po internetu.

Bohemian Grove je ogromni, strogo čuvani kamp u kalifornijskim sekvojama, u vlasništvu Bohemian Cluba, osnovanog 1870-ih u San Francisku. Svakog jula tamo se okupi oko dve i po hiljade „jako bitnih ljudi“ – političara, biznismena, medijskih šefova, umetnika. Kombinacija alkohola, starinskih rituala i potpune diskrecije deluje kao san svakog teoretičara zavere.

Najpoznatiji trenutak je ritual „Cremation of Care“ – noćni performans ispred ogromne betonske sove od oko 12 metara, gde se u vatri „spaljuju svetske brige“ u obliku lutke. Čak je i glas sove godinama bio snimak čuvenog TV voditelja Voltera Kronkajta – detalj koji zvuči kao šala, ali je stvaran.

Manje poznata činjenica: u Groveu je 1942. održan sastanak na kome se razgovaralo o projektu koji će kasnije postati Manhattan Project, dakle o razvoju atomske bombe.W To je dodatno zapalilo maštu ljudi – ako su se tu dogovarale takve stvari, šta se još smišlja u toj šumi?

Racionalni ugao: Bohemian Grove jeste mesto gde se moćni opuštaju, druže i umrežavaju. To jeste problematično sa stanovišta transparentnosti, ali je ipak daleko od okultnog „svetskog parlamenta“ koji negde potpisuje sudbinu čovečanstva.

Skull & Bones je možda najpoznatije studentsko tajno društvo na svetu – deluje na Jejlu od 1832. godine i često se naziva jednostavno „The Order“ ili „322“.Članstvo je malobrojno: svake godine se bira mala grupa studenata završne godine, a zgrada u kojoj se sastaju zove se „the Tomb“ – „Grobnica“.

Iznutra sve liči na miks ozbiljnog elitnog kluba i pomalo detinjastih rituala: kandidati dobijaju nadimke (tipa „Magog“, „Thor“, „Odin“), igraju se ispovedanja, tajnih obećanja i simboličkih proba lojalnosti. Manje poznat detalj: neki nadimci se čak „nasleđuju“, pa recimo bankar Luis Lafam prenosi svoj nadimak „Sančo Panza“ političkom savetniku Teksu Mekkrariju.

Zašto su toliko prisutni u teorijama zavere? Zato što među bivšim članovima ima predsednika SAD, sudija Vrhovnog suda, milijardera, kreatora politike. Ljudima je lako da zaključe: „aha, sve je to ista ekipa iz iste sobe“.

Racionalno gledano, Skull & Bones je moćna mreža bivših članova – nešto kao privatni LinkedIn na steroidima – ali ne postoje dokazi da društvo kao organizacija tajno upravlja politikom. Umesto toga, radi se o tome da se ljudi iz istog kruga kasnije sreću na visokim funkcijama i podržavaju jedni druge.

Opus Dei je osnovao Hozemarija Eskriva 1928. u Španiji, sa idejom da se čovek posveti Bogu kroz običan, svakodnevni rad – posao, porodicu, rutinu. 1982. dobijaju poseban status lične prelature u okviru Katoličke crkve, što im daje specifičnu autonomiju. Članovi su podeljeni na one koji žive u svetu sa porodicama i one koji žive u centrima organizacije, sa strožom disciplinom.

Zanimljivi (i kontroverzni) detalji: u medijima često kruže priče o samokažnjavanju (cilice, bičevanje), tajnim dosijeima i jakom uticaju na univerzitete, politiku i biznis. Mnogi od tih elemenata preuveličani su kroz fikciju i romane, ali deo kritika ima vrlo konkretan temelj.

Poslednjih godina posebno je odjeknula priča iz Argentine: desetine žena optužile su Opus Dei da su ih kao maloletne doveli pod izgovorom obrazovanja i vere, a zatim godinama koristili kao praktično neplaćenu radnu snagu u kućama i centrima, što je dovelo do istraga zbog trgovine ljudima i eksploatacije.

Racionalni ugao: većina članova Opus Dei verovatno živi sasvim „normalan“ religijski život. Istovremeno, zatvorenost strukture i kult autoriteta oko rukovodstva čine da svaka zloupotreba moći ostavi utisak mnogo veće i mračnije „tajne“, što opet savršeno hrani teorije zavere.

Vitezovi Malte zvuče kao nešto iz video igre, ali su veoma realni – i vrlo stari. Red nastaje u Jerusalimu u 11. veku kao bratstvo koje se brine o bolesnima i hodočasnicima. Danas su poznati kao Suvereni vojni malteški red i imaju jedan neobičan status: nemaju teritoriju, ali imaju sopstvene pasoše, poštanske marke, diplomske misije i status posmatrača pri UN.

Manje poznata strana priče: posle Drugog svetskog rata, pojedini članovi reda i strukture povezane s njima dovode se u vezu sa tzv. “ratlines” – mrežama za bekstvo nacističkih funkcionera. U nekim izvorima se navodi da je štampano oko 2.000 pasoša reda za „političke izbeglice“, među kojima je bilo i nacista. Oko ovoga se i dalje vode rasprave, ali jasno je da je red tada bio vrlo blizu obaveštajnim igrama Hladnog rata.

Sa druge strane, današnji Vitezovi Malte su ogromna humanitarna mašina: desetine hiljada volontera, bolnice, mobilne klinike, pomoć izbeglicama i žrtvama ratova u više od 100 zemalja. Ta kombinacija: srednjovekovni viteški imidž + diplomatski status + mračan trag posleratnih skandala = savršen materijal za mitove o „katoličkoj tajnoj armiji“ koja radi u senci.

Za razliku od Malteških vitezova, Priorij Siona je praktično – proizvod nečije mašte. Naziv je postojao kao sitno udruženje u Francuskoj 1956, ali čuveni „drevni red“ koji čuva Isusovu krvnu lozu je smislio Pierre Plantar, francuski mistifikator. On i saradnici 1960-ih prave i podmeću lažna dokumenta, tzv. „Dossiers Secrets d’Henri Lobineau“, u Nacionalnu biblioteku u Parizu, kako bi izgledalo da red postoji još od srednjeg veka.

Ovi „dokazi“ kasnije inspirišu knjigu „The Holy Blood and the Holy Grail“, a zatim i „Da Vinčijev kod“. Odjednom, cela planeta priča o tajnom redu koji čuva strašnu istinu o Merovinškoj lozi i Isusu. Problem? Istrage 1990-ih otkrivaju da su dokumenta falsifikati, a Plantar pod pritiskom na sudu priznaje da je sve izmislio – uključujući i spisak „velikih majstora“.

Ipak, uprkos tome što je Prelatski sud u Francuskoj sve označio kao prevaru, mit i dalje živi. Ljudi i dan-danas citiraju „činjenice“ o Prioriju Siona, ignorišući da su nastale kao igra ega jednog čoveka koji je želeo da bude važan u svetu ezoterije i politike. Zanimljivo je kako jedna dobra priča ponekad ima više snage od zvaničnog demantija.

Bilderberg grupa počinje 1954. u hotelu „De Bilderberg“ u Holandiji, kao ideja da se evropski i američki lideri neformalno sastanu i izduvaju tenzije posle Drugog svetskog rata. Formula je jednostavna: oko 120–150 veoma uticajnih ljudi (premijeri, bankari, generali, direktori tehnoloških giganata, akademici) se svake godine okuplja iza zatvorenih vrata, bez novinara, bez stenograma, bez zvaničnih odluka.

Teme su uvek „vruće“: geopolitika, energija, globalna ekonomija, danas i veštačka inteligencija, Ukrajina, sirovine, transatlantski odnosi. Na listi učesnika poslednjih godina pojavljuju se imena poput generalnog sekretara NATO, izvršnih direktora velikih IT kompanija, ključnih ljudi iz bankarskog sektora i ministara odbrane.

Za one koji vole teorije zavere, ovo je bingo: moćni ljudi, tajnost, nema zapisnika – dakle „svetska vlada“. U realnosti, sve funkcioniše više kao ekstremno elitni think-tank: razgovara se otvoreno, lobira, formiraju se neformalni savezi, ali nema glasanja niti zajedničkog „plana za planetu“. Ipak, činjenica da o sadržaju razgovora saznajemo samo na osnovu vrlo opštih tema s njihovog sajta ostavlja veliki prostor mašti – a mašta u ovakvim pričama radi prekovremeno.

Masoni su možda najstarija i najupornija meta teorija zavere. Istorijski gledano, nastaju iz srednjovekovnih esnafa kamenorezaca koji su gradili katedrale i tvrđave; ti zanatlije su imali svoje lože, tajne znakove i rituale da bi zaštitili posao i znanje.

Tokom 17. i 18. veka događa se zanimljiv zaokret: lože počinju da primaju ljude koji uopšte nisu zidari – plemiće, učene građane, filozofe. Tako nastaje tzv. „spekulativna masonerija“, gde kamen i alat postaju simboli za moralne i filozofske ideje. 1717. u Londonu nastaje prva Velika loža, što se računa kao početak moderne masonerije.

Simbol šestar i ugaonik, kao i trotačka „∴“, običnom svetu deluju mistično, ali u okviru lože služe kao podsetnik na principe: rad na sebi, moral, briga za druge. Manje poznat detalj je „lanac jedinstva“, ritual gde se članovi drže za ruke u krugu, kao simbol bratstva – prizor koji bi mnogi pre povezali s nekim new-age seminarom nego sa „svetskom zaverom“.
Zašto su onda masoni toliko demonizovani? Zbog kombinacije: tajnost + uticajni članovi + sukobi sa Crkvom i državom još od 18. veka. Lakše je reći „masoni vladaju svetom“ nego priznati da je svet haotičan miks interesa, sistema i slučajnosti. Realnost je mnogo manje filmska – i baš zato manje zadovoljavajuća onima koji traže jednog skrivenog „gazdu“.

Kada neko kaže „tajno društvo“, većina automatski pomisli na Iluminate. Ironija je u tome što je istorijski red bio mali, kratkotrajan – i prilično antiautoritaran. Bavarske Iluminate osniva 1776. Adam Vajshaupt, bivši jezuita i profesor prava. Cilj? Borba protiv sujeverja, zloupotreba vlasti i prevelikog uticaja crkve u politici, uz promociju razuma i prosvetiteljstva.

Organizacija je imala hijerarhiju koja podseća na jezuitsku: stepeni, tajna imena, mrežu ćelija. Delovali su ilegalno, infiltrirali neke masonske lože u južnoj Nemačkoj i maštali o postepenoj reformi društva „iznutra“. Vlasti Bavarske ih 1780-ih rasturaju, zabranjuju i progone, a red se gasi posle svega nekoliko godina.
Ono što sledi je čist spektakl: kasniji autori, novinari i propovednici počinju da Iluminate optužuju za Francusku revoluciju, pad monarhija, pa kasnije za svaku moguću istorijsku katastrofu. U 20. i 21. veku ime „Iluminati“ postaje univerzalna etiketa za “neku tajnu elitu koja vuče konce“ – bez obzira da li pričamo o bankarima, rok zvezdama ili tehnološkim milijarderima.

Istina je mnogo prizemnija: Bavarski Iluminati su bili radikalni prosvetitelji koji su se poigrali tajnim strukturama i političkim idealizmom – i postali žrtve sopstvenog mita. Danas su daleko više pop-kulturni negativac nego realni akter, ali upravo ta maglovitost ih održava u životu u svakoj novoj teoriji zavere.