10 neverovatnih istorijskih dogadjaja koji su poslužili kao scenarijo za film

Ako misliš da nemaš sreće, seti se ovih ljudi. Urugvajski ragbi tim, njihovi prijatelji i porodice ukrcali su se 1972. u avion koji je trebalo da ih prebaci preko Anda. Umesto toga, završili su na snežnoj pustinji na preko 3.500 metara nadmorske visine. Spasioci su ih tražili samo osam dana, pa odustali – avion se u belini snega jednostavno nije video. Preživeli su ostali potpuno sami, bez hrane, na minus temperaturama, okruženi telima svojih najbližih.

Manje poznat detalj je da ih je posle 16 dana pogodila i ogromna lavina koja je zatrpala trup aviona, ubila još osmoro ljudi i skoro im potpuno odsekla dovod vazduha. Tada su shvatili da, ako hoće da žive, moraju da urade ono najnezamislivije – da se hrane telima poginulih. Kasnije su od delova trupa, žica i izolacije napravili improvizovanu „vreću za spavanje“, da bi dvojica momaka, Nando Parado i Roberto Kanesa, mogli da krenu peške preko planina. Njihov desetodnevni hod kroz sneg do struka završio se susretom sa čileanskim muleterom, koji je pozvao pomoć i tako praktično završio priču koju ni najbolji scenarista ne bi smislio ovako surovo.

Krajem 1979. u Teheranu je sve ključalo: američka ambasada je zauzeta, osoblje pretvoreno u taoce, a svet je iz dana u dan gledao slike razjarenih demonstranata. Usred tog haosa, šest diplomata uspeva neprimetno da pobegne i skriva se po stanovima, dok ih na kraju ne prihvati kanadski ambasador Ken Tejlor. To je početak onoga što će kasnije biti nazvano „Canadian Caper“ – zajednička, ultra-tajna akcija Kanade i CIA da ih izvuku iz Irana.

Plan je zvučao potpuno ludo: izmišljeni holivudski SF film pod nazivom „Argo“, lažna producentska kuća, scenario, vizuelni identitet, pa čak i reklame u novinama. CIA agent Toni Mendez dobija zadatak da glumi producenta koji „traži lokacije u Iranu“, a sakrivenim diplomatama dodeljuju se uloge kanadske filmske ekipe. Manje poznat, ali odličan geek detalj: za originalne storyboard crteže koje je CIA koristila u toj operaciji angažovan je legendarni strip crtač Džek Kirbi – isti čovek koji je crtao Marvel superheroje.

Za razliku od filma, stvarni odlazak sa aerodroma nije bio toliko dramatičan – nije bilo jurnjave džipova po pisti, ali jeste bilo mnogo nervoznog gledanja u pasoše i čekanja da se avion napokon odvoji od piste.

Genocid u Ruandi 1994. jedan je od onih događaja koje bi mnogi voleli da je samo mračan film, a ne stvarnost. Za samo oko sto dana ubijeno je na stotine hiljada ljudi, dok je međunarodna zajednica uglavnom posmatrala sa strane. Film „Hotel Rwanda“ prati priču hotelijera Paula Rusesabagine, koji u luksuznom hotelu Mille Collines u Kigaliju pruža utočište ljudima koji beže od masakra.

Manje poznat detalj je da je hotel tada bio elitno mesto, gde su se mešale diplomate, biznismeni i pripadnici lokalne elite – što je Rusesabagini dalo jedinstvenu poziciju da telefonira, pregovara, moli i ucenjuje kako bi spasao goste. On je koristio sve što je imao pri ruci: alkohol iz hotela kao mito, svoje kontakte, pa čak i „šarm“ da ubedi stražare da ih ne pobiju.

Godinama kasnije, priča je dobila drugačiji nastavak: same vlasti u Ruandi počele su da osporavaju njegov herojski status, tvrdeći da je naplaćivao sobe i privilegije i da ga film previše idealizuje. Rusesabagina je 2020. čak kidnapovan u jednoj operaciji obaveštajne službe Ruande i izveden pred sud, što je otvorilo potpuno novu raspravu o tome koliko filmovi „po istinitim događajima“ zaista simplifikuju složenu stvarnost.

Eksplozija reaktora u Černobilu 26. aprila 1986. godine ušla je u istoriju kao jedna od najvećih tehnoloških katastrofa. Noćni test koji je krenuo po zlu pretvorio je nuklearnu elektranu u vatreni pakao, dok su vatrogasci gasili požar praktično bez ikakve zaštite, nesvesni sa kakvim zračenjem imaju posla. Popularna serija „Chernobyl“ je ovu priču približila široj publici, ali iza kadrova se krije još mnogo slojeva.

Recimo, malo ko zna da je ispod reaktora zaista kopan tunel: doveli su stotine rudara i radnika da ručno iskopaju prolaz ispod reaktora kako bi postavili sistem za hlađenje koji bi sprečio da se rastopljena masa probije u podzemne vode. Ironija je da taj sistem nikada nije upotrebljen – jezgro se ohladilo pre nego što je instalacija završena.

Još jedan poznati motiv iz serije je „Most smrti“ – mesto sa kog su navodno stanovnici Pripjata posmatrali svetlucanje iznad reaktora, a kasnije svi umrli od zračenja. Ispostavlja se da je to verovatno više mit nego činjenica: most postoji, ljudi su verovatno zaista gledali požar, ali nema dokaza da je „svako ko je stajao na mostu umro“. Ipak, stotine hiljada „likvidatora“ – vojnika, radnika, vozača, „biorobota“ na krovu – zaista su plaćeni zdravljem da bi ostatak Evrope ostao pošteđen najgoreg scenarija.

„Apollo 13“ je trebalo da bude „još jedno rutinsko sletanje na Mesec“. Umesto toga, postao je najpoznatija svemirska havarija u istoriji. Dva dana nakon lansiranja 1970. godine, eksplodirao je rezervoar sa kiseonikom i kapsula je počela da gubi energiju i vazduh. Tada pada čuvena rečenica: u stvarnosti astronauti su rekli „Houston, we’ve had a problem“, ali je film popularizovao verziju „Houston, we have a problem“, koja zvuči dramatičnije.

Manje poznata, ali genijalna epizoda je priča o filterima za ugljen-dioksid. Sistem za prečišćavanje vazduha u lunarnom modulu bio je predviđen za dve osobe, a ne za tri, i ne toliko dugo. Inženjeri na Zemlji su morali da smisle kako da spoje kvadratne filtere iz komandnog modula sa okruglim otvorima u lunarnom – koristeći samo stvari koje su astronauti imali: plastične kese, lepljivu traku, kartonske cevi. Napravili su bukvalno „uradi sam“ uređaj koji im je spasao živote.

Posada je umesto sletanja na Mesec napravila „sving“ oko njega, koristeći njegovu gravitaciju kao praćku da se vrati kući. Svet je danima pratio svaku radio-poruku, a kada su konačno sleteli u Tihi okean, misija je proglašena „uspešnim neuspehom“ – niko nije kročio na Mesec, ali je pokazano koliko daleko mogu da odu ljudska domišljatost i hladna glava u krizi.

Dunkirk izgleda kao priča o porazu – vojska zarobljena na plaži, bez izlaza. A onda se pretvori u jednu od najneočekivanijih „pobeda“ u istoriji. U operaciji Dinamo, između 26. maja i 4. juna 1940, sa plaža je izvučeno više od 330.000 savezničkih vojnika, dok su Nemci bili praktično nad glavom.

Ono što film „Dunkirk“ samo delimično naznači jesu „mali brodovi“ – oko 800 privatnih plovila: ribarski čamci, jahte, tegljači, pa čak i turistički brodići, koje je Kraljevska mornarica rekvizirala. Njima nisu upravljali supervojnici, već obični ljudi, često amateri za otvoreno more, koji su pod bombama prelazili Lamanš da pokupe vojnike sa plaže.

Još jedan zanimljiv detalj: operacija je planirana i vođena iz prostorije duboko u stenama ispod dvorca u Doveru, u nekadašnjoj prostoriji sa dinamo-mašinom, po kojoj je i dobila ime. U stvarnosti je haos bio još veći nego u filmu – kilometarski redovi vojnika u vodi do pojasa, potopljeni razarači u luci, stalni napadi iz vazduha. Ali ono što je ostalo kao simbol jeste ideja da ponekad istoriju ne prave generali, već ljudi koji jednostavno sednu u svoj mali brod i kažu: „Idemo po naše.“

Za priču o Enigmi lako je pomisliti da je sve stalo na jednog genija za pisaćim stolom. Stvarnost je, naravno, komplikovanija – i još impresivnija. U tajnoj bazi Bletchley Park okupili su se matematičari, lingvisti, šahisti, kriptografi… ceo šareni tim koji je pokušavao da dešifruje nemačke poruke. Alan Tjuring je bio centralna figura Hut 8 odeljenja, ali je iza njega stajala cela mala armija mozgova.

Manje poznat detalj: ono što danas zovemo „računarom“ tada je bila ogromna, bučna mašina – Tjuringova „Bombe“ – koja je sistematski testirala moguće šifre. Njihov rad je, po kasnijim procenama, skratio rat za najmanje dve godine i spasao milione života, a ipak je sve ostalo tajna decenijama. Tek 1970-ih počele su da izlaze informacije, a javnost je punu sliku dobila praktično tek pred kraj 20. veka.

Film „The Imitation Game“ pravi od Tjuringa usamljenu, skoro superherojski izolovanu figuru, dok je u realnosti Bletchley Park bio ogroman kolektivni poduhvat. Ipak, njegov lični život – progon zbog homoseksualnosti i tragična smrt – čine priču još bolnijom: čovek koji je pomogao da se pobedi nacizam, kasnije je osuđen od sopstvene države.

Ako voliš zaplete o atentatima, „Valkira“ je praktično „heist film“ iz stvarnog života. Grupa visokih nemačkih oficira, na čelu sa Klausom fon Štaufenbergom, smišlja plan da ubije Hitlera i zatim iskoristi plan za mobilizaciju rezervne armije – kodnog imena „Valkira“ – kako bi preuzeli vlast i pokušali da sklope mir sa Zapadom.

Štaufenberg, ranjen u ratu, ima samo jednu šaku i nekoliko prstiju, pa u vrućoj sobi u Vučjoj jazbini jedva uspeva da aktivira detonator olovkom i stavi bombu u aktovku. Manje poznata sitnica koja je sve promenila: oficir Hajnz Brandt je, ne sluteći ništa, nogom pomerio aktovku iza masivne noge stola. Ta jedna spontana gesta usmerila je eksploziju od Hitlera – on je prošao „samo“ sa opekotinama i razderanim ušima, dok su drugi u prostoriji poginuli.

Još jedan šokantan podatak: posle neuspeha, nacisti su uhapsili oko 7.000 ljudi, a gotovo 5.000 je pogubljeno ili ubijeno tokom istrage i odmazde. Film „Valkyrie“ prikazuje samo vrh ledenog brega – iza jedne eksplozije stoje godine planiranja, sumnji, odlaganja i moralnih lomova unutar samog nemačkog oficirskog korpusa.

Oskar Šindler je jedan od onih likova koji bi, da su fiktivni, delovali previše „napisano“. Na početku rata – oportunista, član partije, biznismen koji vidi šansu u jeftinoj jevrejskoj radnoj snazi. Ali kako logori postaju mašina smrti, on postepeno menja stranu. U njegovoj „Šindlerovoj listi“ našlo se oko 1.100–1.200 Jevreja koje je preko noći proglasio „neophodnim radnicima“ i prebacio u novu fabriku u Brnenecu (Brünnlitz), daleko od gasnih komora.

Manje poznato: kada je transport žena sa liste greškom (ili „greškom“) završio u Aušvicu, Šindler je lično otputovao tamo i praktično ih „otkupio“, insistirajući da mu trebaju u fabrici. Danas je ta fabrika u Češkoj pretvorena u Muzej preživelih, sa izložbama o Šindleru, njegovoj supruzi Emili i porodici Löw-Beer, prvobitnim vlasnicima fabrike.

Šindler nije bio svetac – voleo je luksuz, imao je afere, pravio je probleme – ali upravo zato njegova transformacija deluje još snažnije. Film „Schindler’s List“ izvuče iz te priče srž: usred sistema koji je napravljen da uništi ljude, pojavi se jedan čovek koji odluči da makar mali deo tog sistema okrene naglavačke i spase koliko god može.

Titanik je verovatno najpoznatija pomorska katastrofa ikada, ali oko njega se i dalje vrti more mitova. Znamo osnovno: „nepotopivi“ brod, ledeni breg, premalo čamaca za spasavanje i više od 1.500 poginulih. Ali ima i onih sitnih, manje poznatih priča. Na primer, često se pominje brod SS Californian, koji je navodno video rakete Titanika, ali nije reagovao – do danas se istoričari raspravljaju da li je posada zapravo razumela šta gleda ili ne.

Priča o orkestru koji „svira do kraja“ verovatno je delimično uveličana, ali bend je zaista nastavio da svira dok su ljudi ulazili u čamce, pokušavajući da smire paniku. Još luđi detalj: nekoliko godina pre potonuća, objavljen je roman „Futility, or the Wreck of the Titan“, o najvećem brodu na svetu koji udara u ledeni breg na severnom Atlantiku i tone zbog manjka čamaca – sličnosti su toliko bizarne da neki i danas vole da veruju u „proročanstvo“.

Cameronov „Titanic“ dodaje izmišljenu ljubavnu priču, ali mnogi detalji su pedantno istraženi – od rasporeda prostorija na brodu do toga kako se trup lomi na dva dela. Možda zato ova priča i dalje opseda maštu: jer u njoj ima i tehnološke arogancije, i klasnih razlika, i čistog ljudskog straha – sve na jednom, naizgled nepobedivom brodu.