10 zanimljivosti o filmu: Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can)

Mnogi danas Emu Adams vezuju za velike, nagrađivane uloge, ali Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) je jedan od filmova koji su je “izbacili” u prvi plan široke publike. U vreme snimanja, ona još nije bila globalno prepoznatljivo ime, pa je ova uloga delovala kao idealna prilika da pokaže šarm, humor i emotivnu preciznost bez potrebe da “gura” priču na silu.

Zanimljivo je kako film pametno koristi njen lik: ona nije samo dekor u priči, već važan deo atmosfere epohe i psihologije glavnog junaka. Njena prisutnost daje kontrast glamuru i “maskama” koje drugi nose, jer njen lik funkcioniše kao nešto prizemno, stvarno i ljudsko.

Ako volite da pratite “tačke preokreta” u karijerama glumaca, ovde je jedna jasna: posle Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can), Adams je krenula uzlaznom putanjom, a film se često spominje kao rana uloga koja je pokazala koliko je zapravo svestrana.

Iako je Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) pitak, zabavan i prilično “brz” film, Akademija ga nije ignorisala. Film je dobio dve nominacije za Oskara: za sporednu mušku ulogu (Christopher Walken) i za originalnu muziku (John Williams). To je zanimljiv spoj nominacija, jer govori da je film prepoznat i po glumi i po atmosferi.

Walkenova uloga često ostaje u sećanju jer donosi mirniju, emocionalno težu “liniju” priče. Nema potrebe za velikim monolozima; on igra suptilno, a upravo ta suzdržanost “radi”. Kada glumac ne viče da bi bio primećen, to je obično znak ozbiljne klase.

A John Williams? Njegova muzika ovde nije tipično “herojska” ili “epska”, već razigrana, elegantna i pomalo jazzy, kao da namiguje publici: “Ovo jeste potera, ali u rukavicama.” Takva muzika pomaže da film ostane lagan u tonu, čak i kada su teme ozbiljne.

Jedna od najzanimljivijih stvari kod Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) je ritam. Film traje preko dva i po sata, a retko imate osećaj da je “predug”. To nije slučajnost, već posledica vrlo preciznog režijskog pristupa Stivena Spilberga, koji ovde radi ono što najbolje zna: vodi priču jasno, dinamično i bez nepotrebnog “praznog hoda”.

Spilberg posebno dobro balansira ton. Film ume da bude duhovit, ali ne prelazi u karikaturu. Ume da bude emotivan, ali ne potapa gledaoce u patetiku. Taj balans je važan jer priča lako može da sklizne u dve krajnosti: ili u glamurizaciju prevare, ili u moralizovanje. Spilberg izbegava oba, pa dobijamo film koji je uzbudljiv, a ipak “ljudski”.

Dodatni kvalitet je što potera nikada nije samo potera. U pozadini je pitanje identiteta i pripadanja, a to je razlog zašto se ljudi vraćaju filmu. Kada imate priču koja radi na nivou zabave i na nivou karaktera, onda i tempo postaje “prirodan”, a ne naporan.

U teoriji, Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) je priča o jurnjavi između prevaranta i čoveka zakona. U praksi, film uspeva nešto zanimljivije: pravi odnos između likova koji je složeniji od “dobar protiv lošeg”. To mnogo duguje hemiji Leonarda Dikaprija i Toma Henksa.

Dikaprio igra lik koji stalno menja maske, ali glumac mora da uradi suprotno: da ispod svih tih maski pokaže istu osobu. To je teže nego što zvuči. Ako previše “glumi” prevaranta, postaje neubedljiv. Ako ga previše omekša, priča gubi napetost. Dikaprio ovde nalazi sredinu: šarmantan je, ali vidi se da je pod pritiskom i da beži i od drugih i od sebe.

Henks, s druge strane, donosi stabilnost i kontrolu, ali bez hladnoće. Njegov lik nije samo “lovac”, već čovek sa rutinskom disciplinom, ali i sa svojom tišinom i usamljenošću. Zbog toga duel ne deluje kao običan okršaj, već kao čudna, neplanirana veza u kojoj su obojica na neki način zarobljeni istom igrom.

Kada čujete prve taktove u Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can), odmah je jasno da film želi da vas prebaci u drugo vreme. John Williams je ovde uradio nešto pametno: nije pravio muziku koja “gura” dramu kao na velikim avanturama, već muziku koja klizi, zavodi i stvara osećaj urbane elegancije.

Ono što ovu muziku čini posebnom je njena “pokretljivost”. Kao da stalno ide korak ispred, baš kao i glavni junak. Ima tu i razigranih tema, i špijunskog šmeka, i lagane napetosti koja deluje kao osmeh na ivici ozbiljnosti. Takav stil savršeno odgovara priči u kojoj su hoteli, aerodromi i kancelarije deo pozornice, a identitet je kostim koji se oblači.

Važan detalj je i to što muzika ne preuzima film. Ona ga prati, pojačava atmosferu i ritam, ali ne pokušava da vam “objasni” šta treba da osećate. Upravo zato radi. Kad kompozitor ima dovoljno samopouzdanja da bude suptilan, to je obično znak majstorstva.

Jedan od detalja koji ljudi često pamte je uvodna špica filma Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can). Nije reč samo o imenima na ekranu, već o stilizovanoj animaciji koja odmah postavlja ton: brzina, igra, potera, promena identiteta. To je pametan potez jer vas film “uvodi” u atmosferu pre nego što ijedna scena počne ozbiljno da se razvija.

Takva špica podseća na estetiku klasičnih filmova i grafičkog dizajna iz perioda šezdesetih, gde su linije jednostavne, pokret jasan, a poruka direktna. U praksi, to funkcioniše kao mali prolog: pokazuje “pravila igre” bez da vam prepriča radnju.

Ovo je dobar primer kako sitnica postaje veliki plus. Mnogi filmovi imaju špicu koju preskočite bez razmišljanja. Ovde je špica deo doživljaja, kao uvodna rečenica knjige koja vas natera da nastavite. I da, ako ste je ikada gledali i pomislili “ovo je baš kul”, niste jedini — upravo zato se često spominje kao jedna od najpamtljivijih uvodnih špica tog perioda.

Kada se priča o “statistici” filma, Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) je lep primer kako projekat može da bude komercijalno uspešan, a da ne deluje kao proizvod iz fabrike spektakla. Često se navodi da je budžet filma bio oko 52 miliona dolara, dok je svetska zarada otišla na oko 352 miliona dolara. To znači da je film višestruko vratio ulaganje, i to bez superherojskog kostima i bez eksplozija na svakih pet minuta.

Ali brojke ovde nisu zanimljive samo kao “koliko je para zaradio”. Zanimljive su jer pokazuju koliko publika voli priče koje su pametno ispričane i glumački jake. Ovaj film ima tempo, humor, emociju i jasnu režiju — i to se na kraju vidi i na bioskopskoj blagajni.

Dodatno, film je postao deo pop-kulture. Ljudi ga preporučuju “iz ruke u ruku”, citiraju, vraćaju mu se. To je onaj tip uspeha koji ne zavisi samo od marketinga, nego od toga da li film stvarno radi svoj posao: da vas zabavi i ostavi utisak.

Jedna od najvećih čari filma Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) je vizuelni osećaj epohe. Šezdesete ovde nisu samo pozadina, već gotovo lik za sebe. Od uniformi i poslovnih odela do frizura, automobila i enterijera, film pažljivo gradi svet u kojem je izgled bio pola “autorитета”.

To nije samo estetika radi estetike. U priči gde identitet može da se “izgradi” kostimom, važno je da publika poveruje da taj kostim zaista ima moć. Uniforma pilota, elegantno odelo, hotelski lobby koji sija — sve to u filmu funkcioniše kao alat koji otvara vrata. I zato je rekonstrukcija epohe ključna: ako šezdesete deluju uverljivo, onda i cela igra identiteta deluje uverljivo.

Zanimljivo je i kako film koristi boje i svetlo: sve je malo “toplije”, glamuroznije, ali ne kao razglednica, već kao sećanje koje je ulepšano, a opet sadrži senke. Upravo ta mešavina sjaja i realnosti pravi atmosferu koja ostaje u glavi dugo nakon gledanja.

Film Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can) zasnovan je na knjizi i javno poznatoj priči o Franku Abagnaleu Jr. Međutim, kroz godine se često provlači zanimljiva napomena: pojedini delovi njegove biografije su osporavani ili dovođeni u pitanje. Drugim rečima, postoji razlika između onoga što se godinama prepričavalo i onoga što je moguće strogo dokumentovati.

Zašto je to važno? Zato što film ne pokušava da bude hladna, suva dokumentarna rekonstrukcija. On radi nešto drugo: uzima “mit” i pretvara ga u film koji govori o ambiciji, samoći i potrebi da budete neko drugi. Čak i ako su neki detalji u realnosti drugačiji, film i dalje funkcioniše kao priča o mehanizmu prevare i o tome koliko dugo čovek može da trči pre nego što se umori.

Pametan gledalac ovde uradi jednostavnu stvar: uživa u filmu kao u filmskom delu, a “istinitost” shvati kao okvir, ne kao zapisnik. Uostalom, i sama tema filma je igra identiteta — pa je gotovo ironično prikladno da i priča oko priče ima slojeve.

Ako volite sitne detalje, evo jednog koji se često navodi kao zabavan “easter egg”: Frank Abagnale Jr. se, prema mnogim izvorima, pojavljuje u kratkoj cameo ulozi u filmu Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can). Obično se pominje da je to scena vezana za policiju, i da ga možete videti na trenutak, bez velike pompe — baš u stilu čoveka čija je priča zasnovana na tome da ne bude previše primećen dok radi ono što radi.

Zašto je ovo zanimljivo? Zato što cameo u ovakvom filmu ima dvostruku funkciju. Prvo, to je mali mig publici, kao potpis na dnu slike. Drugo, to je svojevrsna igra: čovek čija je priča o skrivanju identiteta pojavljuje se u filmu o sebi, ali tako da većina ljudi to ni ne primeti. Lepo, zar ne?

Ovakvi detalji ne menjaju film, ali ga obogaćuju. Kad sledeći put gledate Uhvati me ako možeš (Catch Me If You Can), imate dodatnu “misiju” bez ikakvog spojlera: da obratite pažnju na sporedne likove u ključnim trenucima i vidite da li ćete ga uočiti.