23 interesantnih činjenica o Veneri

Venera je najvrelija planeta u Sunčevom sistemu. Njena površina je ekstremno vruća, sa prosečnom temperaturom od oko 467 stepeni Celzijusa, što je vruće dovoljno da otopi olovo.

Venera se okreće unazad u odnosu na većinu planeta u Sunčevom sistemu. To znači da Sunce izlazi na zapadu i zalazi na istoku na Venerinoj površini, što je suprotno od onoga što se dešava na Zemlji.

Venerinu atmosferu karakterišu moćni vrtlozi i gusti oblaci sumporne kiseline. Ovi oblaci stvaraju intenzivan staklenički efekat, što doprinosi vrućini na površini planete.

Iako se oko Sunca okreće za manje od 225 zemaljskih dana, Venerin dan (jedan obrt oko svoje ose) traje duže od njenog godišnjeg obilaska oko Sunca. Tačnije, Venerin dan traje oko 243 zemaljska dana.

Sovjetski svemirski program je bio prvi koji je uspeo da sleti na Venerinu površinu. 1970. godine, Venera 7 postala je prva svemirska sonda koja je uspešno poslala podatke sa površine Venerine.

Pritisak na Venerinoj površini je oko 92 puta veći od pritiska na Zemlji. To je ekvivalentno pritisku koji biste osećali na dubini od oko 900 metara pod vodom.

Proučavanje Venere je izuzetno izazovno zbog njenih ekstremnih uslova. Sondama je teško preživeti na površini duže od nekoliko sati zbog visoke temperature i pritiska.

Venera ima mnogo vulkana, uključujući i ogromni vulkan Maat Mons. Takođe, na površini planete se često javljaju lavine, iako su mnogo različite od onih na Zemlji zbog guste atmosfere.

Tačan razlog zašto se Venera okreće unazad nije potpuno razjašnjen. Naučnici pretpostavljaju da su sudari sa asteroidima ili gravitacioni uticaji drugih planeta mogli da izazovu ovu obrnutu rotaciju.

Iako je površina Venere izrazito suva i vrela, nedavna istraživanja sugeriraju da na visokim planinama ove planete može padati čudan “gvozdeni sneg”. Ovaj fenomen potiče od padavina sumporne kiseline i železnih čestica koje se prenose vetrom.

Venera ima veoma slabo magnetno polje u poređenju sa Zemljom. Ovo magnetno polje je izuzetno misteriozno jer nije u potpunosti razjašnjeno zašto je tako slabo i neravnomerno raspoređeno na planeti.

Na Veneri postoji poznat fenomen po imenu “superdan”. Ovo je period kada se Sunce pojavi na horizontu, zatim nestane, a zatim se ponovno pojavi, pre nego što se nestane potpuno. Ovo je rezultat sporog i retrogradnog kretanja planete.

Pokušaji sletanja na Venerinu površinu često su završavali neuspehom zbog ekstremnih uslova. Mnoge misije su zabeležile izuzetno kratko vreme pre nego što su prestale da šalju podatke ili su jednostavno “izgubile kontakt” sa Zemljom.

Iako su uslovi na površini Venerine planete ekstremno neprijateljski, naučnici su razmatrali ideju o kolonizaciji Venere u visokim atmosferskim slojevima. Tamo, uslovi bi bili povoljniji i mogli bi se koristiti za istraživanje i ekstrakciju resursa.

Iako se Venerin dan zvanično računa kao duži od njene godine, čini se da se njena atmosfera ponaša na način koji stvara neobičan fenomen poznat kao “venusijanski dan i noć”. U gornjim slojevima atmosfere, vetrovi se brže kreću od površine, uzrokujući cikluse vrućine i hlađenja, slične danu i noći na Zemlji.

Oblaci na Veneri su gusti i prekriveni sumpornom kiselinom, ali takođe sadrže neobične čestice poput sumpornog dioksida i sumpornih kristala. Ovaj složeni hemijski sastav igra ključnu ulogu u stvaranju intenzivnog stakleničkog efekta na planeti.

Venera je često nazivana “jutarnjom zvezdom” ili “večernjom zvezdom” zbog svoje svetle pojave na nebu. Njena refleksija Sunčeve svetlosti je tako intenzivna da je druga najsjajnija prirodna svetla pojava na noćnom nebu, odmah iza Meseca.

Venera ima neobičnu i izuzetno brzu cirkulaciju atmosfere poznatu kao superrotacija. Gusti oblaci planete okreću se oko planete mnogo brže od njene površine. Ti oblaci mogu obići planetu za samo četiri do pet zemaljskih dana.

Venera ima gustu i toksičnu atmosferu sastavljenu uglavnom od ugljen-dioksida sa oblacima sumporne kiseline. Ti oblaci stvaraju kišu od sumporne kiseline, koja nikada ne doseže površinu planete zbog intenzivne vrućine, ali doprinosi okrutnom okruženju planete.

Neki naučnici pretpostavljaju da je Venera možda imala tečne vodene okeane u dalekoj prošlosti, što bi omogucilo život. Međutim, zbog ekstremnog efekta staklene bašte, svaka voda na površini davno je isparila.

Venera se često naziva “sestrinskom planetom” Zemlje jer je slične veličine i sastava. Međutim, njene ekstremne uslove na površini čine je radikalno drugačijom od naše planete.

Baš kao i Mesec, Venera prolazi kroz faze kada se posmatra sa Zemlje. Ove faze prvi put je opazio Galileo Galilej u ranom 17. veku i pružile su snažne dokaze protiv geocentričnog modela Sunčevog sistema, podržavajući heliocentrični model koji je predložio Kopernik.

Retki događaj poznat kao “tranzit Venere” dešava se kada Venera prolazi između Zemlje i Sunca. Ovaj događaj se dešava u parovima sa osam godina između njih, a potom sledi više od veka bez tranzita. Poslednji tranziti su se dogodili 2004. i 2012. godine, a sledeći će se dogoditi tek 2117. i 2125. godine.