10 malo poznatih podataka o “Zlatnom standardu”

Zlatni standard ima dugu istoriju koja seže unazad više od 2.000 godina. Prvi put je uspostavljen u Kini tokom dinastije Tang oko 7. veka. Ovaj sistem je kasnije postao ključna tačka u globalnoj ekonomiji, jer su mnoge druge zemlje prihvatile ovaj koncept. Suština zlatnog standarda je bila da vrednost valute bude vezana za određenu količinu zlata. To je omogućavalo ljudima da budu sigurni u vrednost svojih novčanih jedinica, jer je svaka valuta imala konkretnu “pokrivenost” u obliku zlata.

Jedna od glavnih prednosti zlatnog standarda bila je stabilnost cena. Zato što je vrednost valute bila čvrsto vezana za količinu zlata u opticaju, inflacija je bila znatno manja od današnjih standarda. Ljudi su mogli da očekuju da će cene roba i usluga ostati relativno nepromenjene tokom dužih vremenskih perioda. To je omogućavalo potrošačima i preduzećima da bolje planiraju svoje budžete i poslovne strategije.

Zlatni standard je postao dominantan u 19. veku, delimično zbog zlatnih nalazišta u Kaliforniji i Australiji. Ovo je dovelo do značajnog povećanja dostupne količine zlata u svetu. Kako je količina zlata rasla, tako je i zlatni standard postajao praktičniji, jer je bilo dovoljno zlata da podrži sve veći broj valuta. Ovo razdoblje zlata pridonelo je ekonomskom rastu i trgovini širom sveta, jer je postalo lakše prenositi vrednost preko granica uz pomoć zlata.

Osnovni princip zlatnog standarda bio je fiksiranje vrednosti valute u odnosu na određenu količinu zlata. Na primer, ako je određena zemlja odlučila da njen dolar bude vredan 1 uncu zlata, to znači da je svaki dolar mogao biti konvertovan u 1 uncu zlata po fiksnoj ceni. Ova veza između valute i zlata olakšavala je trgovinu i finansijske transakcije, jer su učesnici mogli tačno znati koliko je njihova valuta vredela u odnosu na zlato. To je takođe pružalo određenu sigurnost investitorima i štedišama.

Iako je zlatni standard doneo stabilnost cena, postojale su i kritike ovog sistema. Jedna od glavnih kritika bila je da zlatni standard može ograničiti ekonomski rast, jer je količina zlata na svetu ograničena i rastom privrede i populacije ne može pratiti tu potražnju za novcem. Ovo je značilo da ekonomija nije mogla fleksibilno reagovati na promene i izazove. Takođe, zemlje koje nisu imale značajne rezerve zlata suočavale su se s teškoćama u održavanju stabilnog sistema.

Centralne banke su igrale ključnu ulogu u zlatnom standardu tako što su držale zlato kao rezervu. Ove zlatne rezerve služile su kao osiguranje za valutu zemlje i pružale su poverenje drugim zemljama i trgovinskim partnerima. Količina zlata u rezervama centralne banke bila je ključna za održavanje stabilnosti valute. U slučaju trgovinskog disbalansa ili pritisaka na valutu, centralne banke bi mogle intervenisati koristeći svoje rezerve zlata kako bi održale vrednost valute na nivou koji je bio zagarantovan.

Tokom Velike depresije, koja je počela 1929. godine, mnoge zemlje su se suočile s ozbiljnim ekonomskim izazovima. Zlatni standard je postao teret, jer su zemlje bile vezane za fiksni odnos između svoje valute i zlata. S obzirom na ekonomske teškoće, povećane dugove i smanjenje privredne aktivnosti, mnoge zemlje su bile prisiljene napustiti zlatni standard kako bi stekle veću kontrolu nad svojim novčanim politikama. Ovo je omogućilo više fleksibilnosti u prilagođavanju ekonomskim izazovima, ali je takođe označilo kraj ere zlatnog standarda kao glavnog svetskog ekonomske sistema.

Nakon Drugog svetskog rata, 1944. godine, Bretton-Vudski sporazum uspostavio je novi oblik vezivanja valuta za zlato. SAD je postao glavna svetska ekonomska sila, a dolar je postao svetska rezervna valuta. Prema ovom sporazumu, druge zemlje su vezivale svoje valute za dolar, a dolar je bio konvertibilan u zlato po ceni od 35 dolara po unci. Ovaj sporazum je olakšao međunarodnu trgovinu i stabilnost valuta, ali su se tokom vremena pojavili problemi zbog neravnoteže trgovine i deficita u SAD-u.

Bretton-Vudski sistem nije mogao opstati na dugi rok zbog rastućih trgovinskih deficita i nerealno niskih cena zlata u SAD-u. Kako bi se suočila s ovim problemima, SAD je 1971. godine pod predsednikom Ričardom Niksonom obustavila konvertibilnost dolara u zlato. Ovo je označilo kraj Bretton-Vudskog sistema i zlatnog standarda u njegovom modernom obliku. Nakon toga, svetske valute su postale “fiat” valute, što znači da njihova vrednost nije direktno vezana za zlato ili bilo koju drugu fizičku vrednost. Ovo je dovelo do fleksibilnijih monetarnih politika i sistema koji danas dominiraju svetskom ekonomijom.

I danas mnogi investitori drže zlato kao siguran oblik vrednosti u vremenima ekonomske nesigurnosti. Zlato se često smatra sigurnim utočištem u periodima recesije ili geopolitičkih napetosti, jer ima tendenciju da zadržava vrednost ili čak raste u vrednosti kada ostale klase imovine trpe pad vrednosti. Investitori kupuju fizičko zlato ili ulaze u investicione fondove koji se baziraju na zlatu kako bi zaštitili svoj kapital od nestabilnosti na tržištima.