10 ratova koji su počeli potpuno besmislenim povodom

Zamisli rat koji traje više od tri veka – a niko ne puca, niko ne ratuje, niko ni ne primećuje da je uopšte „u toku“. Upravo to se desilo između Holandije i malih britanskih ostrva Scilly. Sve kreće u 17. veku, u vreme Engleskog građanskog rata, kada su se holandske snage sukobile s rojalističkom flotom koja je imala bazu kod tih ostrva. Pošto su rojalisti pljačkali holandske brodove, Holanđani su formalno objavili rat – ali pošto je situacija u Engleskoj ubrzo rešena, niko se više nije bavio nekakvim sporazumom o miru.

Zanimljivo je da je „otkriveno“ tek 1980-ih da rat nikada nije zvanično okončan. Holandski ambasador je tada došao na Scilly i svečano potpisao mirovni sporazum – uz šaljive izjave da je reč o „najdužem, ali i najbezopasnijem“ ratu u istoriji. Nema žrtava, nema bitaka, samo jedan istorijski apsurd koji pokazuje koliko birokratija ponekad zna da „produži“ ratove na papiru, i kad su u stvarnosti odavno zaboravljeni.

U Australiji 1932. godine država je bukvalno poslala vojsku protiv – ptica. Emui, veliki, brzi i veoma tvrdoglavi, uništavali su useve farmerima u Zapadnoj Australiji. Vojnicima su dodeljena dva mitraljeza Lewis i čak 10.000 metaka, kao da se spremaju za pravi front, a ne za jato ptica koje samo hoće da se najede pšenice.

Manje poznat detalj: akciju je pratio i snimatelj Fox Movietone kompanije, jer je vladi bilo važno da pokaže javnosti kako „nešto preduzima“ za seljake i istovremeno dobija zgodan propagandni materijal. Emui su se, međutim, pokazali kao iznenađujuće otporni – brzo su se razbežali, kretali u manjim grupama, a vojska je imala problem i da ih uopšte pogodi. Računa se da je hiljade metaka potrošeno za relativno mali broj ubijenih ptica, dok je populacija emua i dalje ostala ogromna. Rezultat: zvanično su „rat dobili ljudi“, ali u popularnoj priči – emui su ti koji su pobedili vojsku.

Godina je 1925, granica između Grčke i Bugarske je napeta, a svi su nervozni. U takvom okruženju, prema jednoj verziji priče, grčki vojnik je krenuo za svojim psom koji je pretrčao granicu kod mesta blizu Petricha. Bugarski stražar je, videvši vojnika kako trči prema barikadama, zapucao i usmrtio ga. Taj incident, u kombinaciji s već postojećom mržnjom i strahom posle Prvog svetskog rata, pretvorio se u ozbiljnu krizu.

Grčka vojska je upala na bugarsku teritoriju, bombardovala okolinu Petricha i za kratko vreme poginulo je više desetina ljudi, većinom civila. Manje poznata stvar je da je Bugarska tada brzo zatražila intervenciju Lige naroda – svojevrsnog „pra-prethodnika“ Ujedinjenih nacija. Liga naroda je naredila prekid vatre i obavezala Grčku da plati odštetu Bugarskoj. Rat zbog psa ostao je upamćen kao primer koliko malo treba da već zapaljiva politička situacija eksplodira – ponekad doslovno zbog psa koji je samo krenuo da trči.

U današnjoj Gani postoji priča o Zlatnom tronu Ašanija – nije to obična stolica, već sveti simbol za koji se veruje da u sebi nosi dušu čitavog naroda. Po tradiciji, na taj tron se ne seda, on se poštuje i čuva. Kada je britanski guverner Frederic Hodgson početkom 1900. godine zatražio da mu se tron donese – praktično kao prestolje na kojem će sedeti kao „gospodar“ – za Ašanije je to bilo poniženje koje se ne može oprostiti.

Ustanak koji je usledio naziva se Rat za Zlatni tron ili rat Jaa Asantevee, po hrabroj kraljici-majci koja je predvodila otpor. Britanci su bili iznenađeni žestinom borbe u gustim šumama i oko Kumasi tvrđave. Manje poznat detalj: iako su Britanci vojno pobedili i kasnije pripojili teritoriju, Zlatni tron nikada nisu zaplenili – Ashanti su ga uspešno sakrili. Vremenom je rat postao simbol borbe za dostojanstvo i kulturni identitet, a Jaa Asanteva jedna od najvažnijih ženskih figura afričkog otpora kolonijalizmu.

Negde na periferiji Meksiko Sitija, francuski poslastičar Remontel imao je svoju malu radnju. Tokom jednog od mnogih nemira u Meksiku 1830-ih, oficiri su, prema njegovoj priči, jednostavno upali, pojeli i razbucali sve, a račune – naravno – nisu platili. Remontel je tražio ogromnu odštetu od 60.000 pezosa, mnogo veću od realne vrednosti radnje, i obratio se direktno francuskom kralju.

Francuska vlada je njegov slučaj spojila s drugim žalbama francuskih državljana u Meksiku i iskoristila to kao izgovor da pošalje ratne brodove. Luka Verakruz je blokirana, tvrđava San Huan de Ulua bombardovana, a Meksiko je na kraju morao da pristane na plaćanje odštete. Zanimljiv detalj je da se u ovoj epizodi ponovo pojavio Antonio Lopez de Santa Ana – isti onaj vojskovođa poznat iz priče o Alamu. U ovom „ratu za kolače“ izgubio je nogu, ali je palim junacima i sopstvenom publicitetu zahvalio na tome što se vratio u politiku kao nacionalni heroj. Sve to – zbog jednog ogorčenog poslastičara i računa koji nikad nije plaćen.

Zamisli da neko donese svoje uho u teglici alkohola u skupštinu – bukvalno. To je priča o kapetanu Robertu Dženkinsu, britanskom mornaru kome su, prema njegovim rečima, španski obalski stražari 1731. godine odsekli uvo tokom kontrole broda zbog šverca u Karibima. U početku taj incident skoro niko nije doživeo dramatično, godinama je prošao gotovo nezapaženo. Tek kasnije, kada je opozicija želela da sruši tadašnjeg premijera Roberta Volpola, neko se setio Dženkinsovog uva – i pretvorio ga u savršen propagandni simbol. Navodno je Dženkins doneo svoje uho „ukiseljeno“ u teglici i pokazao ga poslanicima, dok su novine i karikature raspirivale bes javnosti.

Rat koji je usledio (1739–1748) formalno je bio borba za „čast Engleza“, ali suštinski se vodio oko kontrole trgovine u Americi i Karibima. Najpoznatija epizoda je katastrofalan pokušaj Britanaca da zauzmu Kartahenu u današnjoj Kolumbiji: desetine hiljada vojnika umrli su, uglavnom ne od metaka, već od žute groznice i drugih bolesti. Na kraju, teritorijalno se skoro ništa nije promenilo, rat se stopio sa većim evropskim sukobom (Rat za austrijsko nasleđe), a Dženkinsovo uvo je ostalo kao bizaran naslov za rat u kome je priča, propagandno upakovana, bila skoro važnija od stvarnih ciljeva.

Na San Huan ostrvima, između današnjih SAD i Kanade, 1859. godine desio se sukob u kome je jedina žrtva bilo – prase. Amerikanac Lajman Katlar zatekao je svinju kako mu kopa po krompiru i, iznerviran time što se to ponavlja, jednostavno ju je upucao. Problem? Prase je pripadalo Čarlsu Grifinu iz britanske kompanije Hudson’s Bay, koji je svoje životinje puštao da slobodno lutaju. Kad su britanske vlasti zapretile hapšenjem Katlara i proterivanjem američkih doseljenika, priča je odjednom postala mnogo ozbiljnija.

Na ostrvo stižu američke trupe pod komandom kapetana Džordža Piketa – istog onog koji će kasnije postati poznat po „Pikettovom jurišu“ u Građanskom ratu. Britanci odgovaraju slanjem ratnih brodova, topova i vojnika. Na malom komadu zemlje odjednom stoje jedni naspram drugih dve sile, spremne za okršaj. I tu na scenu stupa zdrav razum: britanski admiral Bejns odbija da započne rat „zbog svinje“ i naređuje smirivanje situacije.

Manje poznat detalj: utvrđenje američkog kampa projektovao je mladi oficir Henri Marten Robert – čovek koji će kasnije napisati čuveni priručnik „Robertova pravila“ o vođenju skupština. Spor je na kraju prepušten arbitraži nemačkog cara Vilhelma I, koji 1872. presuđuje u korist SAD. Tako je „rat zbog praseta“ završio mirno – sa godinama zajedničke okupacije ostrva, bez ijedne ljudske žrtve.

Na papiru, sve izgleda kao priča o pregrejanim navijačima. U stvarnosti, iza „Fudbalskog rata“ 1969. kriju se godine napetosti. Desetine hiljada Salvadoraca preselile su se u Honduras u potrazi za zemljištem i poslom. Kada je Honduras počeo agrarnu reformu, mnogi od tih doseljenika našli su se pod pritiskom, pretnjama i proterivanjem. U takvoj atmosferi dolaze kvalifikacione utakmice za Svetsko prvenstvo 1970. – El Salvador protiv Hondurasa.

Tri meča (u Tegusigalpi, San Salvadoru i na neutralnom terenu u Meksiku) pretvaraju se u ventil za sav akumulirani bes. Mediji podgrevaju nacionalizam, igrači putuju pod policijskom pratnjom, navijači doživljavaju utakmice kao pitanje života i smrti. Posle odlučujuće utakmice, diplomatski odnosi se prekidaju, a 14. jula 1969. El Salvador pokreće napad na Honduras – rat koji će trajati oko 100 sati.

Brojke su brutalne za nešto što je „počelo zbog fudbala“: hiljade poginulih, na desetine hiljada ranjenih i ogroman talas izbeglica, posebno Salvadoraca proteranih iz Hondurasa (procene idu od 60.000 do preko 100.000 ljudi). Rat formalno završava posredovanjem Organizacije američkih država, ali posledice ostaju – ekonomska kriza, mržnja i dodatna nestabilnost koja će kasnije doprineti izbijanju građanskog rata u El Salvadoru. Fudbal je bio samo iskra, ali dovoljno jaka da zapali već suvu šumu problema.

Toledo rat deluje kao loš vic: dve američke teritorije, Ohajo i tadašnji teritorij Mičigen, skoro zarate zbog par stotina kvadratnih kilometara močvarnog zemljišta zvanog „Toledo Strip“. Problem je nastao jer su se rane mape Velikih jezera razilazile – zavisno od toga koju mapu čitaš, granica ide malo severnije ili malo južnije. Na papiru je to bila „samo linija“, u praksi – buduća važna trgovačka ruta i potencijalno bogato područje.

Situacija se brzo pretvara u nadgornjavanje: i Ohajo i Mičigen formiraju svoje okruge, šalju zvaničnike, uvode zakone, mobilišu milicije. Čak se i nadmeću u vojnim budžetima – Ohajo odobrava 300.000 dolara za „odbranu“, Mičigen odmah izglasava 315.000, čisto da pokaže da je „ozbiljniji“. Prava „bitka“ najpoznatija je po jednom ranjenom – šerifov pomoćnik Džozef Vud uboden je perorezom od strane momka s nadimkom „Tu Stikni“ (Two Stickney), sina lokalnog funkcionera. To je praktično jedina krv prolivena u ovom ratu.

Na kraju se umešava predsednik Endrju Džekson i politika: Ohajo je već uticajna država, Mičigen tek želi status. Kompromis glasi: Ohajo dobija Toledo Strip, Mičigen zauzvrat dobija celu Gornje poluostrvo (Upper Peninsula). Tada je delovalo kao slaba uteha, ali će se kasnije ispostaviti da je baš tu ogromno bogatstvo u šumi, rudi i prirodnim resursima – pa mnogi danas kažu da je Mičigen zapravo „dobro trgovao“ u ovom skoro bezkrvnom ratu.

Ovo je verovatno najpoznatiji „rat zbog gluposti“: Modena i Bolonja u 14. veku navodno zarate zato što su Modenjani ukrali drvenu kantu iz bolonjskog bunara. Slika je savršena za naslov: povređen ponos, kašika vode i – bum, rat. Ali istorija je malo komplikovanija od legende. Pravi uzrok leži u dugotrajnom sukobu između gvelfa (pristaša pape) i gibelina (pristaša cara). Bolonja je bila na jednoj, Modena na drugoj strani tog večnog političkog „derbija“.

Godine 1325. dolazi do velike bitke kod Zapolina: Bolonja okuplja oko 32.000 ljudi, Modena tek oko 7.000 – ali na kraju Modena odnosi ubedljivu pobedu. Tu negde nastaje priča da su, uz sve ratne trofeje, Modenjani poneli i jednu drvenu kantu iz bolonjskog bunara, navodno kao dokaz da su „izvukli“ vodu i čast iz grada rivala. Kasnije, u 17. veku, pesnik Alesandro Tasoni piše duhoviti ep „Otmica kante“ i od cele epizode pravi komičnu, ali vrlo upečatljivu verziju istorije.

Danas se u Modeni i dalje pokazuje drvena kanta – original je čuvan u gradskoj zgradi, dok se kopija nalazi u tornju Girlandina. Turistima se priča da je to „ona“ kanta zbog koje je izbio rat, iako istoričari znaju da je kanta verovatno više simbol i trofej nego povod. Ali priznaj, zvuči mnogo upečatljivije reći „rat zbog kante“ nego „rat zbog srednjovekovnog političkog i teritorijalnog konflikta“. Zato je ova priča savršen primer kako legenda može da zaseni pravu pozadinu – i da jedan običan predmet postane večni simbol ljudske sujete.