10 događaja koji su obeležili uspon i pad Slobodana Miloševića

Slobodan Milošević je izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije u septembru 1986. godine. Ovaj događaj je bio ključan za njegov politički uspon jer je uspeo da preuzme kontrolu nad najvažnijom političkom institucijom u Srbiji u vreme kada su se intenzivirale nacionalne tenzije i ekonomska kriza.

Njegov izbor je takođe simbolizovao početak promena unutar same partije, gde je Milošević počeo da primenjuje oštriji i direktniji pristup u rešavanju problema, često koristeći nacionalističku retoriku kao sredstvo za mobilizaciju podrške.

Na 600. godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1989. godine, Milošević je održao čuveni govor na Gazimestanu, mestu blizu Prištine. Ovaj govor se smatra jednim od ključnih trenutaka u njegovoj karijeri, jer je u njemu naglasio potrebu za većim pravima i zaštitom srpskog naroda na Kosovu, istovremeno apelujući na nacionalno jedinstvo. Govor je bio pun emotivnih i nacionalističkih poruka, što je dodatno učvrstilo njegovu popularnost među Srbima, ali je takođe pojačalo etničke napetosti i polarizaciju u multietničkoj Jugoslaviji.

U kontekstu političkih promena u istočnoj Evropi, padom Berlinskog zida i Srbija je 1990. godine doživela uvođenje višestranačkog sistema. Na tim prvim višestranačkim izborima, održanim u decembru, Miloševićeva Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila je ubedljivu pobedu. Ovi izbori su bili prekretnica u modernoj srpskoj politici jer su omogućili legalizaciju pluralizma, ali su ujedno pokazali i Miloševićevu sposobnost da kontroliše i manipuliše političkim procesima. Pobeda SPS-a omogućila je Miloševiću da konsoliduje svoju vlast i dalje jača svoj autoritarni režim, uz ograničavanje sloboda i represiju prema političkim protivnicima.

Period od 1991. do 1992. godine bio je ključan za raspad SFR Jugoslavije, proces koji je bio obilježen sukobima i etničkim tenzijama. Slobodan Milošević, kao predsednik Srbije, igrao je centralnu ulogu u ovim događajima. Njegova politika i retorika, koja je često bila nacionalistička, doprinela je pojačavanju tenzija između različitih etničkih grupa unutar Jugoslavije.

Milošević je podržavao srpsku nacionalnu manjinu u Hrvatskoj i Bosni, što je dodatno pogoršalo situaciju i dovelo do oružanih sukoba. Ove akcije su bile kritikovane kako od strane međunarodne zajednice, tako i od mnogih unutar same Jugoslavije, ali su mu istovremeno osigurale široku podršku među Srbima koji su se osećali ugroženo.

Kao odgovor na ulogu Jugoslavije u ratovima u Hrvatskoj i Bosni, Ujedinjene nacije su 1992. godine uvele stroge međunarodne sankcije protiv zemlje. Ove sankcije su imale za cilj da izoluju Miloševićev režim i primoraju ga na pregovore.

Međutim, sankcije su takođe dovele do teških ekonomskih posledica za građane Srbije i Crne Gore, izazivajući hiperinflaciju, nestašice osnovnih dobara i znatno smanjenje životnog standarda. Sankcije su dodatno oslabile već krhku ekonomiju i povećale političku i socijalnu nestabilnost u zemlji.

Dejtonski mirovni sporazum, potpisan u novembru 1995. godine, okončao je rat u Bosni i Hercegovini i predstavljao je značajan trenutak u balkanskim ratovima devedesetih. Milošević je igrao ključnu ulogu u pregovorima, predstavljajući interese Srba iz Bosne zajedno sa liderima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Sporazum je rezultirao stvaranjem Federacije Bosne i Hercegovine i Republike Srpske kao dve autonomne entitete unutar Bosne i Hercegovine.

Iako je Dejtonski sporazum doveo do okončanja borbi, kritikovan je zbog potvrđivanja etničkih podela i davanja legitimnosti liderima koji su bili uključeni u ratne zločine. Međutim, Miloševićeva uloga u postizanju sporazuma privremeno je poboljšala njegov međunarodni imidž i omogućila mu da se predstavi kao faktor stabilnosti i mira.

Tokom 1999. godine, sukob na Kosovu eskalirao je do te mere da je NATO intervenisao bombardovanjem Jugoslavije u martu. Agresija NATO je trajala  punih 78 dana, do juna iste godine. Intervencija je imala za cilj da pomogne albanskim separatistima koji su pod izgovorom “borba za demokratiju” želeli da se protivpravno odcepe od Jugoslavije.

Bombardovanje je značilo ozbiljan međunarodni pritisak na Miloševićev režim i dovelo je do njegovog pristanka na povlačenje jugoslovenskih i srpskih snaga sa Kosova I Metohije. Kasnije, Ujedinjene nacije preuzele su upravu nad provincijom kroz Misiju Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).

Gubitak kontrole nad Kosovom bio je veliki udarac za Miloševića, kako politički tako i simbolično, jer je Kosovo smatrano ključnim delom srpskog nacionalnog identiteta. Ovo je dodatno oslabilo njegovu poziciju unutar Srbije i povećalo domaći pritisak za promenama.

Nakon izbora u septembru 2000. godine, Milošević je pokušao da zadrži vlast uprkos gubitku podrške birača, što je dovelo do masovnih protesta širom Srbije. Vojislav Koštunica, njegov glavni izborni protivnik, proglasio je pobedu, što je podržala i većina međunarodne zajednice. Kao odgovor na Miloševićev pokušaj da manipuliše izbornim rezultatima, građani su izašli na ulice u velikom broju, a 5. oktobra izbili su masovni protesti u Beogradu.

Demonstranti su preuzeli kontrolu nad ključnim institucijama kao što su parlament i državna televizija. Ovaj dan, poznat kao “Peti oktobar”, označio je ključni trenutak u padu Miloševića, koji je nakon toga bio primoran da prizna izborni poraz i povuče se s vlasti. Ovaj događaj nije samo simbolizovao kraj njegove autokratske vladavine, već je takođe bio signal za demokratske promene u Srbiji i njen povratak ka evropskim i međunarodnim integracijama.

Nakon što je izgubio vlast, pritisak na Miloševića da odgovara za ratne zločine pojačavao se, kako unutar Srbije tako i međunarodno. On je uhapšen u aprilu 2001. godine po nalogu novih demokratskih vlasti Srbije, pod optužbom za korupciju, zloupotrebu vlasti i proneveru državnog novca. Međutim, uskoro su se pojavile i međunarodne optužbe za ratne zločine, a pod intenzivnim pritiskom međunarodne zajednice, uključujući i finansijsku podršku kao motivaciju, vlada Srbije odlučila je da ga izruči Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (ICTY) u Hagu, Holandija.

Ovo izručenje bilo je istorijski značajno jer je Milošević bio prvi bivši predsednik neke države koji je izručen međunarodnom tribunalu, gde mu je suđeno za zločine protiv čovečnosti, genocid i ratne zločine počinjene tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Tokom suđenja koje je trajalo četiri godine, Milošević se suočio s nizom optužbi za teška kršenja ljudskih prava i ratne zločine. Međutim, suđenje nikada nije zvanično završeno jer je Milošević pronađen mrtav u svojoj ćeliji u martu 2006. godine. Uzrok smrti bio je srčani udar, kako je utvrđeno obdukcijom. Njegova smrt izazvala je različite reakcije; dok su neki videli to kao izbegavanje pravde, drugi su smatrali da je suđenje nije pružilo dovoljno dokaza za njegovu krivicu.

Smrt u pritvoru prekinula je suđenje i ostavila mnoga pitanja bez odgovora, posebno u pogledu odgovornosti za ratove na Balkanu i mogućnosti pomirenja u regionu. Miloševićeva smrt takođe je podstakla daljnje debate o efikasnosti I pristrastnosti međunarodnog pravosuđa.