10 ključnih momenata iz romana “Mit o Sizifu” – Alber Kami

Na samom početku eseja, Alber Kami postavlja jedno od najprovokativnijih pitanja u istoriji filozofije: „Treba li život živeti?“ Drugim rečima, ako život nema dublji smisao, da li ima razloga nastaviti živeti? Po Kamiju, to nije samo lična dilema, već najozbiljnije filozofsko pitanje. Sve druge teme – poput istine, Boga, dobra i zla – sekundarne su u odnosu na pitanje opstanka.

On samoubistvo ne posmatra iz moralne ili medicinske perspektive, već iz ontološke i filozofske. Zašto ljudi ne dižu ruke od života, čak i kad im deluje besmisleno? Za Kamija, sam čin suočavanja s tim pitanjem – umesto bežanja od njega – jeste prvi korak ka istinskoj filozofiji.

Ne predlaže samoubistvo kao rešenje, već ga koristi da bi otvorio raspravu o apsurdu postojanja. U svetu koji ćuti na naša pitanja i ne nudi odgovore, sam čin postavljanja ovog pitanja znači da čovek misli, oseća, i bori se da razume.

Kami uvodi pojam apsurdnog čoveka, koji živi u svetu bez logičnog reda, svrhe ili božanskog plana. Apsurdni čovek je svestan da svet u kome živi nema konačni smisao, ali uprkos tome, ne prestaje da živi, diše, voli, stvara i pita.

Za razliku od onih koji traže utehu u religiji, večnosti ili ideologiji, apsurdni čovek odbija da veruje u iluzije. On ne poriče apsurd, ali ni ne beži od njega. Upravo u toj napetosti – između potrebe za smislom i sveta bez značenja – rađa se unutrašnja sloboda.

Apsurdni čovek, prema Kamiju, ne očajava, već prihvata besmisao kao polaznu tačku života. Umesto pitanja „Zašto živeti?“, on pita: „Kako živeti, iako nema smisla?“ I u tom pitanju leži lepota ljudske pobune – živeti ne zbog nečeg izvan sebe, već zato što život sam po sebi vredi da se živi.

Suština apsurda, kako je Kami definiše, nastaje u trenutku kada se ljudska potreba za redom, jasnoćom i smislom sudari sa svetom koji je tih, ravnodušan i haotičan. Apsurd ne postoji ni u čoveku, ni u svetu samom po sebi – on je rezultat njihovog sudara.

Čovek je jedino biće koje pita „zašto“, koje teži objašnjenju svog postojanja. Međutim, svet ne nudi odgovore. On „ćuti“ pred našim pitanjima, i ta tišina nas pogađa kao bolna istina.

U tom trenutku dolazi do buđenja svesti: shvatamo da svet nije nepravedan – on je jednostavno neobjašnjiv. I to shvatanje ne vodi do očaja, već do oslobađanja. Jer ako svet nema svrhu koju mu mi namećemo, onda smo slobodni da sami stvorimo našu svrhu, naš smisao – makar on bio prolazan.

Kami tvrdi da prihvatanje apsurda ne vodi pasivnosti, već naprotiv – ono nas pokreće na život pun intenziteta, na autentičnost i hrabrost da postojimo bez izmišljenih odgovora.

U završnom delu eseja, Kami se oslanja na antički mit o Sizifu, kralju koji je zbog svoje drskosti i lukavosti kažnjen od strane bogova da večno gura ogroman kamen uz brdo. Čim stigne do vrha, kamen se svaki put otkotrlja nazad, i Sizif mora da započne sve ispočetka. Taj beskonačni, besmisleni trud Kami uzima kao savršenu sliku apsurdnog čoveka.

Na prvi pogled, Sizifova kazna deluje tragično, gotovo okrutno. Ali Kami pravi hrabar filozofski zaokret: on ne vidi Sizifa kao žrtvu, već kao simbol pobune. Iako zna da nikada neće uspeti, Sizif ne odustaje. U svakom ponovnom usponu, on afirmiše sopstvenu volju i odbija da se pokori svojoj sudbini.

Najpoznatija rečenica iz eseja dolazi upravo iz ovog dela:
👉 „Zamislimo Sizifa srećnim.“

Za Kamija, sreća ne dolazi iz uspeha, već iz svesnog prihvatanja besmisla i odlučnosti da se ipak ide dalje. U trenutku kada Sizif silazi niz brdo da ponovo započne zadatak, on je svestan svoje sudbine i ne beži od nje. U toj svesnosti, Kami vidi slobodu i veličinu – Sizif je jači od svog kamena, jer mu nije oduzeo duh.

Kami odbacuje samoubistvo kao odgovor na apsurd. Iako priznaje da je pitanje života i smrti najosnovnije filozofsko pitanje, njegov zaključak je da život, uprkos besmislu, vredi živeti. Ali ne bilo kako – već kao čin stalne unutrašnje pobune.

Za Kamija, prihvatanje apsurda ne znači kapitulaciju, već početak istinske slobode. Kada čovek shvati da svet nema unapred zadat smisao, oslobađa se iluzija i preuzima odgovornost za sopstveni život. Odbijanje samoubistva tada nije izraz slabosti, već hrabrosti i filozofske zrelosti.

To je čin pobune – ne protiv sveta, već protiv potrebe da svet mora imati objašnjenje. Umesto bekstva iz života, apsurdni čovek bira da ostane u njemu, da ga istražuje, voli, stvara, pita, bez obzira na to što odgovora nema.

U tom smislu, život postaje neprestano stvaranje smisla, dan za danom, uz punu svest o tome da je sve prolazno i nesigurno. To nije pesimizam – to je realizam sa dodirom herojstva.

Jedan od razloga zašto je „Mit o Sizifu“ i danas tako čitan i voljen jeste Kamijev stil pisanja. Iako govori o filozofskim temama – apsurdu, smrti, pobuni i smislu – njegov jezik nije suv, akademski ili hermetičan. Naprotiv, Kami piše poetski, slikovito, gotovo lirskom lepotom.

Njegove rečenice nisu samo misaone – one su emocionalno nabijene, ritmične i pune metafora. U eseju se oseća lični ton, kao da se pisac obraća svakom čitaocu ponaosob, deleći sa njim svoje sumnje, strahove, nade i zaključke.

Kami uspeva da spoji racionalnu analizu sa umetničkom izražajnošću, čime postiže da čitalac ne samo razume, već i oseća ono o čemu piše. On ne predaje kao profesor – on razmišlja kao čovek koji i sam traži odgovore.

Upravo zbog toga, iako je delo duboko filozofsko, ono je dostupno široj publici. To je retka osobina filozofa – da ume da piše jednostavno o složenim stvarima, bez banalizacije. Kami to radi majstorski.

Kami se u svom eseju otvoreno suprotstavlja tradicionalnim religijskim i filozofskim sistemima koji pokušavaju da objasne svet i pruže čoveku smisao. Njegova kritika ne dolazi iz cinizma, već iz duboke brige za istinito i autentično razumevanje postojanja.

Za njega, religija – posebno monoteističke vere – nudi utešne iluzije, ali po cenu istine. Verovanje u viši smisao, u božanski plan ili večni život, po Kamiju predstavlja bekstvo od apsurda. To je, kako kaže, „filozofska samoubilačka sklonost“ – čin odricanja od razuma da bi se prihvatilo nešto što um ne može da dokaže.

Slično važi i za filozofe koji traže apsolutnu istinu, poput Platona ili Hegela. Kami smatra da oni nasilno zatvaraju pitanja o smislu, dajući veštačke odgovore samo da bi izbegli nelagodnu tišinu sveta. Umesto toga, on predlaže da ostanemo verni realnosti – čak i kada je neprijatna, nesigurna i neobjašnjiva.

Za Kamija, istina je vrednija od utehe. Apsurdni čovek bira da živi bez iluzija, jer samo tada može istinski biti slobodan. U tom odbijanju obmana, on pronalazi dostojanstvo.

U delu eseja gde razmatra kako izgleda život apsurdnog čoveka, Kami se okreće figurama glumca i ljubavnika kao simbolima života ispunjenog iskustvom, a ne smislom.

Glumac, kaže Kami, živi mnogo života na pozornici. On se ne zadovoljava samo jednom ulogom ili identitetom – on stalno prelazi iz jednog lika u drugi, istražujući sve nijanse ljudskog postojanja. Iako zna da je sve to privremeno i iluzorno, on ne beži od te prolaznosti. Naprotiv, on joj daje oblik i strast.

Ljubavnik, s druge strane, ne traži sigurnost ili večnu ljubav. On žudi za intenzitetom trenutka – da voli duboko, snažno, bez kalkulacija. Iako zna da ljubav ne može da potraje večno, on voli kao da je večno, svesno i potpuno.

Oba ova lika pokazuju kako se može živeti u apsurdnom svetu: ne tražeći večnost, već živeći sada. To su životi koji ne beže od smrti i besmisla, već prihvataju prolaznost kao deo lepote življenja. Za Kamija, takvo življenje nije slabost, već najuzvišeniji izraz pobune i slobode.

Važno je razumeti kontekst u kojem je „Mit o Sizifu“ nastao da bismo u potpunosti shvatili njegovu dubinu i hrabrost. Esej je napisan i objavljen tokom Drugog svetskog rata, u trenutku kada je Evropa tonula u nasilje, strah i beznađe.

Kami je u to vreme bio član francuskog Pokreta otpora, i pisao iz pozicije čoveka koji ne samo da razmišlja o smrti, već je svakodnevno okružen njom. Umesto da piše o ratu direktno, on se usudio da postavi najdublje filozofsko pitanje: kako živeti kad svet izgleda potpuno lišen smisla?

U tom istorijskom trenutku, kada su milioni ljudi ginuli, kada su ideologije pokazale svoje najmračnije lice, Kami nije ponudio lažne nade. Umesto toga, pružio je intelektualnu i moralnu iskrenost. Njegov esej je postao glas razuma u svetu koji je izgubio kompas.

Zbog toga „Mit o Sizifu“ nije samo filozofski tekst – to je i istorijski dokument jednog duha koji je odbio da se preda, koji je tražio smisao bez prevara, i pronašao dostojanstvo u samoj borbi.

Na kraju eseja, Kami iznosi jednu od najvažnijih poruka moderne filozofije: čovek postaje slobodan onda kada prihvati apsurd i prestane da traži smisao koji ne postoji.

To prihvatanje ne znači pasivnost, rezignaciju ili nihilizam. Naprotiv – to je čin najdublje pobune i hrabrosti. Kada shvati da svet nema unapred zadat smisao, čovek više nije rob lažnih nada. On postaje slobodan da sam stvori svoj život, dan po dan, misao po misao, iskustvo po iskustvo.

Za Kamija, apsurdni čovek ne traži izlaz – on traga za autentičnošću. On zna da će borba trajati zauvek, ali ipak izabira da učestvuje u njoj, jer u toj borbi pronalazi svoju vrednost. Upravo zato on kaže da možemo „zamisliti Sizifa srećnim“ – jer Sizif, uprkos svemu, nije slomljen.

Konačna poruka Kamijevog eseja nije pesimizam, već mudra i svesna radost življenja, čak i kada ono nema konačni cilj. To je radost koja dolazi iz istine, slobode i hrabrosti.