10 ključnih momenata iz romana “Pukovniku nema ko da piše” – Gabrijel Garsija Markes

Pukovnik je glavni junak romana, ratni veteran koji je čitav svoj život posvetio služenju državi. Iako je star, bolestan i siromašan, on svakog petka odlazi u luku da sačeka poštanski brod, nadajući se pismu u kojem bi mu konačno priznali i isplatili vojnu penziju. To pismo nikada ne stiže, ali njegovo iščekivanje ne prestaje.

Ova svakonedeljna rutina nije samo radnja romana, već duboka metafora ljudske nade. Čekanje na pismo predstavlja čekanje na pravdu, bolji život ili jednostavno na promenu. Upravo u toj upornosti i neverovatnoj strpljivosti pukovnika ogleda se univerzalna ljudska potreba da verujemo da nešto bolje dolazi, ma koliko dugo morali da čekamo.

Radnja romana odvija se u zabačenom provincijskom mestu u Kolumbiji. Grad je siv, prašnjav i zagušljiv, a ritam života u njemu spor i gotovo nepodnošljivo monoton. Ljudi su zatvoreni u rutinu, a jedini događaj koji unosi dinamiku jeste dolazak poštanskog broda petkom. Upravo taj trenutak daje gradu privid života, jer donosi mogućnost da stigne vest iz spoljnog sveta.

Markes majstorski slika atmosferu stagnacije i propadanja. Ulice su puste, ekonomija gotovo ne postoji, a nade stanovnika polako nestaju. Grad postaje simbol društva koje je zapelo u vremenu i nema snage da ide napred. Pukovnikovo čekanje, u tom okruženju, postaje još tragičnije – jer dok on traži pravdu i promenu, mesto u kojem živi pruža samo osećaj zarobljenosti i beznađa. Ovaj okvir daje romanu posebnu težinu i realističnu pozadinu

Poštanski brod je ključni simbol u romanu. Svakog petka, kada uplovi u luku, u malom kolumbijskom gradiću oseti se trenutak iščekivanja i uzbuđenja. Za pukovnika, to nije samo brod – to je znak nade, mogućnost da se sve promeni. On ga doživljava kao glasnika koji možda donosi dugo obećano rešenje njegovih životnih muka.

Međutim, pismo nikada ne dolazi. Time brod postaje simbol neispunjenih obećanja i lažne nade. On je most između stvarnosti i iluzije – realnost govori da pisma nema, ali svaki novi dolazak broda vraća pukovniku veru da ipak može doći. Markes ovim motivom majstorski pokazuje kako se nada održava i kad su činjenice protiv nje.

Glad je jedna od najsnažnijih slika u romanu. Pukovnik i njegova žena žive u potpunom siromaštvu – nemaju dovoljno hrane, a ni prihoda. Njihovi svakodnevni razgovori često se vrte oko toga šta će jesti i kako će preživeti naredni dan. Ipak, iako su fizički iscrpljeni, njihovo dostojanstvo i ponos ostaju netaknuti.

Markes ovde pokazuje koliko je ljudski duh otporan. Glad, koja je ujedno i fizička i metaforička, postaje podsećanje na društvenu nepravdu, ali i na unutrašnju snagu pojedinca. Uprkos svemu, pukovnik ne gubi veru, niti pristaje na poniženje. Time glad postaje više od realnog problema – ona je simbol borbe za dostojanstvo u svetu bez pravde.

Pukovnik nije običan starac koji čeka poštu – on je bivši vojnik, učesnik građanskog rata u Kolumbiji. U mladosti je položio svoj život i zdravlje za državu u koju je verovao. Sada, kada su prošle godine i kada mu je najpotrebnija pomoć, država ga ignoriše i ostavlja u siromaštvu. Njegovo ime nije zabeleženo u istoriji, njegova žrtva je zaboravljena, a obećana penzija nikada ne dolazi.

Ovaj motiv snažno kritikuje društvo koje svoje heroje koristi dok su potrebni, a zatim ih odbacuje. Pukovnik tako postaje simbol svih ljudi koji su služili zajednici, a na kraju ostali sami, zaboravljeni i marginalizovani. Markes ovde pokazuje koliko je bolno kada pojedinac shvati da je njegova žrtva bila uzaludna i da zahvalnost sistema ne postoji. Uprkos svemu, pukovnik ostaje dostojanstven i ne odriče se svoje prošlosti, jer u njoj vidi dokaz sopstvenog integriteta.

Pored glavnog junaka, važnu ulogu ima njegova supruga. Ona je bolesna, krhka i fizički slaba, ali ujedno predstavlja stub racionalnosti u njihovom domu. Dok pukovnik svakog petka odlazi do luke s nadom u pismo, njegova žena često pokušava da ga suoči sa realnošću i kaže mu da od tog pisma nema ništa. Njena uloga nije da uništi nadu, već da pokaže pragmatičnost i brigu za opstanak.

Ona je simbol tihog trpljenja i životne izdržljivosti. Njeno stalno podsećanje na glad, na potrebe svakodnevnice i na njihovu nemoć u društvu daje romanu dodatnu težinu. Iako se na trenutke čini da suprotstavlja muževu tvrdoglavost, ona zapravo pokazuje ljubav i odanost. Ona je jedina koja deli njegovo breme i kroz njen lik Markes ističe važnost ljudske bliskosti i zajedničkog podnošenja muka, čak i kada nade gotovo da nema.

Petao kog pukovnik gaji za borbe jedna je od najsnažnijih metafora u romanu. Iako porodica nema šta da jede i nalazi se na ivici gladi, pukovnik odbija da ga proda. Za njega petao nije samo životinja – on predstavlja mogućnost bolje budućnosti, simbol pobede i dostojanstva. Veruje da će jednog dana pobediti u borbi i doneti mu i novac i poštovanje.

Odbijanje da se odrekne petla govori mnogo o njegovom karakteru. To je njegov poslednji znak vere da život još uvek može doneti promenu. U očima njegove žene, petao je možda beskorisna stvar koja im samo otežava život, ali za pukovnika on je nada, poslednje utočište i simbol budućnosti. Markes je ovim motivom stvorio snažnu sliku: čovek može izgubiti sve, ali dokle god čuva simbol vere u bolje sutra, on nije potpuno poražen.

Najveća snaga romana leži u činjenici da čekanje na pismo prevazilazi pukovnikov lični problem. Čekanje postaje univerzalna metafora za ljudsku sudbinu – svi ljudi u nekom trenutku čekaju nešto: priznanje, pravdu, ljubav, promenu ili šansu za novi početak. Pukovnikovo strpljenje i upornost oličavaju ono što mnogi ljudi osećaju u sopstvenim životima.

Ova metafora daje romanu vanvremenski karakter. Iako je smešten u kolumbijski kontekst sredine 20. veka, njegova poruka je univerzalna i razumljiva svuda u svetu. Čekanje simbolizuje ljudsku nadu, ali i bespomoćnost pred društvenim i istorijskim okolnostima. Markes kroz jednostavnu radnju pokazuje filozofsku dimenziju života: smisao čoveka često se krije upravo u njegovoj upornosti da veruje u bolje sutra, i onda kada nema objektivnih razloga za to.

Za razliku od svog najpoznatijeg romana Sto godina samoće, gde obiluje magijskim realizmom i mnoštvom likova, ovde je Markesov stil ogoljen, ekonomičan i krajnje jednostavan. On koristi kratke rečenice, malo dijaloga i vrlo sažet opis, ali svaka reč nosi snažnu poruku. Upravo ta jednostavnost daje romanu univerzalnost i težinu.

Istovremeno, iako stil izgleda jednostavan, on je bogat simbolikom. Gotovo svaki detalj – od petla, preko broda, do svakodnevnih razgovora o gladi – ima dublje značenje. Markes uspeva da na malom broju strana ispriča priču koja ima snažnu socijalnu i filozofsku dimenziju. To je dokaz njegove književne veštine: pokazuje da veličinu romana ne određuje njegova dužina, već dubina ideja i jasnoća izraza.

Završetak romana jedan je od najpoznatijih i najšokantnijih u svetskoj književnosti. Kada ga žena, očajna zbog gladi i nemaštine, pita šta će jesti ako nastave da čekaju, pukovnik odgovara jednom rečju: „Govno.“ Ova rečenica, iako kratka i gruba, sadrži srž čitave priče. Ona je izraz očaja, besa, ali i prkosa.

Na prvi pogled, odgovor izgleda ciničan, ali zapravo pokazuje pukovnikovu nepokolebljivu veru i spremnost da istraje do kraja, ma koliko to bilo apsurdno. On odbija da se preda i pokaže slabost pred sudbinom. U toj jednoj reči krije se sve: apsurd čekanja, ironija života i veličina ljudskog dostojanstva. Markes time zaključuje roman u tonu koji je istovremeno mračan i snažan, ostavljajući čitaoca da se zapita – šta mi sami čekamo i koliko smo spremni da izdržimo zbog svojih ideala.