10 ključnih momenata iz romana “Majstor i Margarita” – Mihail Bulgakov

Roman počinje neuobičajeno i misteriozno: na Patriaršijskim ribnjacima u Moskvi, dva intelektualca – književni kritičar Berlioz i pesnik Ivan Bezdomni – susreću neobičnog stranca koji im se predstavlja kao profesor crne magije iz inostranstva. Njegovo ime je Voland, a ono što će uslediti u potpunosti će poremetiti sve zakone stvarnosti.

Voland im, u toku razgovora, proročanski govori o smrti jednog od njih, kao i o tome da Bog i đavo zaista postoje, iako oni kao “moderni, sovjetski ljudi” u to ne veruju. Njegove rečenice su jezivo precizne, filozofski duboke i pune sarkazma. Volandov dolazak predstavlja ulazak natprirodnog u racionalni, ateistički svet Sovjetskog Saveza, što je suštinski u središtu romana.

Ovaj trenutak označava početak haosa u Moskvi, jer Voland nije sam – sa sobom donosi celu svitu demonskih pomagača koji će svojim postupcima izazvati pometnju, ali i razotkriti moralnu trulež moskovskog društva. Ova scena uvodi čitaoca u svet gde se fantastika i realnost prepliću, i od tog trenutka, ništa više nije kao pre.

Jedan od najšokantnijih i najupečatljivijih trenutaka u romanu jeste smrt Mihaila Berlioza, urednika jednog važnog književnog časopisa. Voland, prilikom prvog susreta, predviđa Berliozovu smrt – govori mu da će mu žena odseći glavu, i to – potpuno neočekivano – pod tramvajem. Berlioz, racionalista i nevernik, naravno, ne veruje nijednu reč.

Međutim, nekoliko trenutaka kasnije, događa se upravo to: Berlioz kliza niz stepenice, pada na šine i biva pregažen tramvajem. Smrt je opisana sa jezivom preciznošću, a upravo žena koja upravlja tramvajem nesvesno postaje instrument ispunjenja Volandovog proročanstva.

Ovaj događaj ima višestruku simboliku. Pre svega, on pokazuje nemogućnost čoveka da pobegne od sudbine, ma koliko se oslanjao na razum i nauku. Istovremeno, to je i kritika sovjetskog sveta koji poriče postojanje duhovnog i natprirodnog – a upravo ono dolazi da ga kazni.

Berliozova smrt označava početak Volandove vladavine u Moskvi, ali i kraj vere u racionalni svet bez duhovnosti. U tom trenutku, čitaocu postaje jasno da će ovaj roman srušiti granice logike i uvesti ga u svet gde se istina meri moralom, a ne ideologijom.

Jedna od najspektakularnijih i najfantastičnijih epizoda u romanu jeste Satanin bal, koji Voland organizuje u moskovskom stanu broj 50. Bal nije obična zabava – to je veličanstveni sabat, na koji dolaze senke ljudi iz različitih epoha i krajeva sveta: ubice, trovačice, dželati, prevaranti, diktatori – svi oni koji su u životu činili zlo.

Za kraljicu bala Voland bira Margaritu, koja se prethodno potpuno ogolila – i fizički i duhovno – kako bi pomogla svom voljenom Majstoru. Ona prihvata ovu ulogu ne iz sebičnosti, već iz čiste i bezuslovne ljubavi.

Opis bala obiluje nadrealnim detaljima: Margarita lebdi, krv teče iz slavine, orkestar ne svira nego reži, gosti dolaze kroz kamin. Iako na prvi pogled groteskna, ova scena je snažna metafora za licemerje društva: svi ti strašni ljudi nekada su bili poštovani i slavljeni, a sada dolaze da odaju počast svom istinskom gospodaru – đavolu.

Satanin bal simbolizuje obračun sa ljudskom sujetom, gramzivošću i moralnim padom. Niko na balu nije tu slučajno – svaki gost je ogledalo sveta u kojem živimo. Ipak, ono što sve izdvaja jeste Margaritina čovečnost usred tame – ona moli Volanda da pomogne drugima, ne traži ništa za sebe, i baš zato biva nagrađena.

U srcu romana nalazi se dirljiva i snažna ljubavna priča između Majstora i Margarite. Njih dvoje nisu tipični književni ljubavni par – njihova ljubav prevazilazi fizičku prisutnost, društvene norme i samu stvarnost. Ona je bezvremena i simbolična: čista, duboka i isceljujuća.

Majstor je pisac čije je delo odbačeno i zabranjeno. Povlači se iz sveta, slomljen i zaboravljen. Margarita, iako udata za drugog, neprestano misli na njega i živi za uspomenu na njihovu ljubav. Njena predanost ide dotle da je spremna da sklopi savez sa Volandom, đavolom lično, kako bi spasla Majstora iz očaja i tame.

Kroz fantastične događaje – letenje nad Moskvom, učestvovanje na sataninom balu, razgovore s nečastivim silama – Margarita nikada ne gubi ljudskost. Njena ljubav prema Majstoru nije sebična, već prožeta požrtvovanjem i verom. Upravo ta nesebičnost vodi ih oboje ka spasenju.

Na kraju, Voland im ne daje “svetlost”, već ono što su najviše želeli – mir. U svetu haosa, cenzure i nepravde, njih dvoje dobijaju večno utočište daleko od bola. Njihova priča potvrđuje poruku romana: istinska ljubav ne podleže zakonima ni ovog ni onog sveta – ona je veća od svega.

Paralelno sa događajima u Moskvi, roman nas vodi u Jerusalim, u vreme Rimskog carstva. Tamo se odvija priča o Ponciju Pilatu, rimskom namesniku, i Ješui Ha-Nocriju, putujućem filozofu koji propoveda dobrotu i istinu. Ova epizoda nije tek biblijska ilustracija – ona je ogledalo savremenog sveta.

Pilat je moćan, ali duhovno nemoćan čovek. U Ješuinoj smirenosti i blagosti prepoznaje istinu, ali je, zbog straha od gubitka položaja i pritiska autoriteta, osuđuje na smrt. Taj trenutak predstavlja večnu dilemu između savesti i poslušnosti, između dobra i interesa. Pilat kasnije godinama pati, proklet krivicom, sanjajući Ješuin pogled i mesečinu.

Ova priča direktno se nadovezuje na sudbinu Majstora, čiji roman o Pilatu biva odbijen i zabranjen. Ješua je simbol slobodne misli i ljubavi, dok Pilatova unutrašnja borba odražava borbu savesti svakog čoveka pod pritiskom sistema.

Kroz ove likove, Bulgakov govori o kukavičluku kao najdubljoj ljudskoj slabosti – slabosti koja vodi do najvećih nepravdi. Ipak, u završnici romana, Pilat dobija oproštaj, a njegov večni nemir biva okončan. Tako autor sugeriše da čak i u svetu nepravde postoji mogućnost iskupljenja – ako je čovek spreman da pogleda istini u oči.

Ispod slojeva fantastike, satire i filozofije, Majstor i Margarita je duboko političko delo. Ono sadrži oštru i odvažnu kritiku sovjetske cenzure, represije i licemerja tadašnjeg društva. Bulgakov je kroz izmišljene događaje prikazao istinsku stvarnost u kojoj je živeo – sistem koji je gušio umetnost, istinu i slobodnu misao.

Lik Majstora simbolizuje sve one umetnike i mislioce koje je vlast odbacila jer nisu služili propagandi. Njegova knjiga o Pilatu proglašena je “neprihvatljivom”, a on biva izložen osudama, izolovan i duševno slomljen. Njegovo bežanje u ludnicu nije bolest, već posledica sistematskog zlostavljanja duše.

Ali nisu samo umetnici pogođeni. Bulgakov prikazuje ceo svet oko njih: funkcionere koji primaju mito, pesnike koji pišu po naređenju, pisce koji ne smeju da pišu, publiku koja trči za spektaklom i novcem. Ljudi su izgubili meru dobra i zla – sve je podređeno statusu, funkciji i lažima.

Zato Voland, đavo, u ovom romanu ne izgleda kao oličenje zla – već kao onaj koji kažnjava laž, a nagrađuje iskrenost. Njegova pravda je nadrealna, ali pravednija od one u Moskvi.

Poruka je jasna: kad istina više ne može da govori, ona se piše u tajnosti; kad pravda prestane da postoji, pojaviće se sila koja će je vratiti, makar dolazila iz pakla. A najvažnija poruka – rukopisi ne gore – odzvanja i danas kao opomena i nada svim potlačenima i svim stvarnim umetnicima.

Jedan od najzabavnijih i najneobičnijih likova u romanu jeste Behemot, ogroman crni mačak koji govori, puši, puca iz pištolja i neprestano pravi haos. Iako je zapravo demon i član Volandove svite, Behemot je oličenje duha satire i karikature – figura koja svojim ponašanjem razotkriva apsurd i licemerje moskovskog društva.

Njegovo prisustvo uvek izaziva smeh, ali i nelagodu. Behemot koristi magiju, izaziva paniku, ismeva autoritete, a istovremeno pokazuje više „čovečnosti“ od mnogih ljudi u romanu. U jednoj sceni se pojavljuje u pozorištu Varijete, gde izaziva komičnu zbrku pretvarajući novac i garderobu u pepeo. U drugoj, puca iz pištolja dok sedi u tramvaju – potpuno mirno, kao da se to podrazumeva.

Behemot simbolizuje nepredvidivost, duhovitost i anarhiju. On se ruga pravilima i normama, razotkrivajući glupost i lažne vrednosti. Njegova pojava često deluje kao čist haos, ali zapravo ima svoju unutrašnju logiku – u svetu u kome su istina i pravda izopačene, možda je upravo „demon“ taj koji ih vraća u ravnotežu.

Bulgakov je kroz Behemota dao sebi slobodu da otvoreno ismeje sve što ga je tištilo – sistem, vlast, cenzuru, svakodnevni život. Zato Behemot nije samo smešni demon u obliku mačka, već i glas umetničkog otpora, simbol slobode izraza i smeha usred tame.

Kada Margarita sazna da je Majstor nestao, da je duševno slomljen i zatvoren u bolnici, ona donosi odluku koja menja tok romana – pristaje da postane kraljica na Volandovom balu, u zamenu za jednu želju. Iako bi ovaj čin mogao delovati kao pakt sa đavolom, u kontekstu priče on dobija sasvim drugo značenje.

Margarita ne trguje iz koristi, niti traži moć – već želi da spasi voljenog čoveka. Da bi to učinila, spremna je da se suoči sa nadrealnim silama, da se odrekne svakodnevnog života i da prođe kroz fizičke i duhovne kušnje. Tokom bala, susreće se sa najstrašnijim dušama ljudske istorije, ali ostaje pribrana, dostojanstvena i suosetljiva.

Uprkos svemu, Margarita ne zaboravlja na druge: kada joj Voland ponudi da bira nagradu, ona ne traži ništa za sebe, već moli da se kazna povuče sa jedne druge, nepoznate žene. Ovaj trenutak pokazuje da njena duša nije pokvarena zlom koje je okružuje – upravo suprotno, ona kroz najmračnije izazove pokazuje čistotu, hrabrost i milosrđe.

Zato njena „saradnja sa đavolom“ nije greh, već isceljujući čin ljubavi. U svetu u kome su dobri ljudi izgubljeni, Margarita postaje svetionik vere, a njen savez sa mračnim silama ironično dovodi do svetlosti. Ona nije kažnjena, jer nije zgrešila – bila je hrabra.

Bulgakov kroz ovu priču šalje snažnu poruku: ljubav koja nije sebična, već puna žrtve i saosećanja, ima snagu da pobedi i najmračnije sile.

Jedna od najpoznatijih rečenica u istoriji književnosti – „Rukopisi ne gore“ – izgovara Voland dok vraća Majstoru njegov ranije spaljeni roman. Ova rečenica nije samo poetska izjava, već i duboka poruka o snazi umetnosti, istine i duhovnog otpora.

U sovjetskom društvu, gde su cenzura, zabrane i progon umetnika bili svakodnevica, pomisao da nešto napisano može biti zauvek uništeno bila je stvarna i zastrašujuća. Majstor, shrvan kritikama i odbacivanjem, u trenutku slabosti spaljuje svoj rukopis. Verovao je da je time uništio deo svoje duše i da ništa više nema smisla.

Ali Voland ga iznenađuje: rukopis nije izgoreo. Istina ne može nestati. Umetnost, kad je istinita i duboka, ne može biti uništena ni ognjem ni silom. Ona opstaje mimo vremena, mimo vlasti, mimo cenzora.

Ova scena ima autobiografski ton. Bulgakov je i sam bio progonjen, a mnoga njegova dela su bila zabranjena ili nestajala iz štampe. Ipak, znao je da će prava reč naći put – i imao je pravo. Majstor i Margarita je objavljen godinama posle njegove smrti, ali je postao jedno od najvažnijih dela 20. veka.

Poruka je večna: umetnost živi, i kad joj se svi okrenu leđima, i kad je pokušaju uništiti. Ona je plamen koji se prenosi iz duše u dušu, bez obzira na prepreke.

Na kraju romana, Majstor i Margarita dobijaju ono što nisu imali za života – mir. Ne odlaze u raj, niti bivaju kažnjeni. Voland, uprkos tome što je đavo, pokazuje razumevanje i saosećanje. Daje im mogućnost da odu u večno spokojno mesto, gde nema patnje, krivice ni bola.

Ova odluka nije slučajna. U svetu koji je izgubio orijentir, gde pravda ne dolazi sa neba, već ponekad od onih koji su „s druge strane“, ljubav postaje jedina istinska sila spasenja. Njih dvoje nisu bili savršeni, ali su bili iskreni. Njihova osećanja nisu bila sebična, već požrtvovana. Nisu tražili ni moć ni priznanje – želeli su samo da budu zajedno.

Simbolično, odlaze zajedno u večnu kuću, daleko od ljudi i haosa. Niko ih više neće razdvojiti, osporavati ili suditi. U svetu u kome je sve bilo izopačeno, njih dvoje pronalaze svoj mali, ali večni kutak mira.

Bulgakov ovim završetkom ne nudi bajkoviti „happy end“, već mnogo dublje: smirenje duše. To je kraj koji nije ni tragičan ni srećan – već ispunjen tišinom, oslobođen od buke sveta. U tom tiškom skloništu, Majstor i Margarita napokon mogu da postoje u svojoj istini.

Zato poslednje stranice romana deluju kao tiho olakšanje: posle svega – progona, ludila, pakla i satire – ostaje samo ljubav. A ona, kako nas uči Bulgakov, ima snagu da pobedi sve – čak i smrt.