10 istorijskih događaja koji možda nisu tačni

Priča o drvenom konju je verovatno jedna od prvih „istorijskih priča“ koje čujemo u životu: Grci se prave da odustaju, ostavljaju ogroman drveni konj pred zidinama, Trojanaci ga naivno uvlače u grad – a unutra vojska, i kraj. Ali kad krenemo da tražimo čvrste dokaze, shvatimo da smo više na teritoriji mita nego istorije.

Arheolozi jesu pronašli više slojeva grada na mestu za koje se veruje da je Troja, ali nigde nema jasnog traga o drvenom konju. Neki naučnici misle da je „konj“ možda metafora: za opsadnu mašinu, za brod, pa čak i za zemljotres (Posejdon je bog i mora i potresa, a često se prikazuje sa konjima). Drugi pretpostavljaju da je priča kasnije poetično „dopisana“ da bi opsada dobila dramatičan završetak.

Dakle, moguće je da se dogodila neka vrsta prevare ili lukavstva, ali ovaj savršeno režirani „ratni trik“ u formi ogromnog konja najverovatnije pripada svetu književnosti, a ne strogoj istoriji.

U školi često učimo da je Kristifor Kolumbo 1492. „otkrio“ Ameriku, kao da je pre njega tamo vladao prazan prostor. U stvarnosti, taj kontinent je bio nastanjen stotinama naroda i kulturama hiljadama godina. Sa njihove perspektive, Kolumbo nije bio otkrivač, već prvi u nizu evropskih osvajača.

Još jedan zanimljiv detalj: Kolumbo do smrti nije verovao da je otkrio „novi“ kontinent, već je mislio da je negde na rubu Azije. Zbog toga su domorodački narodi dobili naziv „Indijanci“. Pored toga, znamo da su Vikinzi stigli do obala Severne Amerike (L’Anse aux Meadows u današnjoj Kanadi) oko 500 godina pre Kolumba. Postoje i teorije o mogućim starijim kontaktima drugih civilizacija sa Amerikom, ali za njih nemamo toliko čvrste dokaze.

Zato je poštenije reći da je Kolumbo „otvorio put“ za evropsku kolonizaciju, a ne da je zaista „otkrio“ kontinent koji je već imao svoju dugu istoriju i stanovnike.

Ako zamislimo Vikinga, većini se u glavi odmah pojavi slika bradatog ratnika sa ogromnim šlemom i dva impresivna roga. Problem je što istorija kaže: to je, vrlo verovatno, čista izmišljotina. U grobnicama i arheološkim nalazima iz vikinškog perioda pronađeni su šlemovi, ali bez rogova. Praktično je – rogovi bi samo smetali u borbi.

Odakle onda ta slika? Najverovatnije iz 19. veka, iz pozorišta i opera, posebno iz produkcija Vagnerovih dela, gde su kostimografi želeli da likovi izgledaju „varvarski“, dramatično i lako prepoznatljivo. Postoje stari bronzani šlemovi sa nečim nalik rogovima, ali oni potiču iz drugih perioda i verovatno su korišćeni u ritualne, a ne ratničke svrhe.

Zanimljivo je da su sami Vikinzi mnogo više bili trgovci, moreplovci i istraživači nego neprekidni krvožedni razbojnici. Ali holivud je odabrao rogove, krv i mit – a realnost je ostala u fusnotama.

„Ako nemaju hleb, neka jedu kolače“ – savršen primer kako jedna rečenica može da postane simbol hladnokrvne vlasti odvojene od naroda. Problem je što je velika verovatnoća da Marie Antoaneta to nikada nije rekla. Fraza se pojavljuje u spisima Žan-Žaka Rusoa, i to pre nego što je ona uopšte stigla u Francusku. On pominje „neku veliku princezu“, bez imena.

Kasnije, kada je trebalo stvoriti negativnu sliku o kraljici, bilo je zgodno da se ta rečenica „prilepi“ baš njoj. U stvarnosti, postoje zapisi koji pokazuju da je Marie Antoaneta ponekad čak pokušavala da pomogne siromašnima, iako je bila potpuno odvojena od njihovog svakodnevnog života.

Ova priča je odličan primer kako propaganda i tračevi mogu da nadžive stvarne događaje. Danas retko ko zna za izvornog autora priče, ali „citata“ se svi sećamo – što govori više o moći mita, nego o istorijskoj istini.

Legenda kaže: Rim gori, ljudi paniče, a car Neron sedi negde sa strane, svira i peva, potpuno ravnodušan. Dodatni problem – violina tada još nije postojala, pa je sama slika anahrona. Neki antički izvori navode da je Neron u trenutku izbijanja velikog požara 64. godine nove ere čak bio van grada, u mestu Antium, i da se vratio tek kasnije.

Postoje zapisi da je organizovao pomoć pogorelcima, otvorio javne zgrade za smeštaj ljudi i smanjio poreze. S druge strane, zabeleženo je i da je iskoristio spaljene delove grada da sagradi svoju raskošnu palatu, Zlatnu kuću, što je dodatno hranilo glasine da je požar možda bio „koristan“ za njegove grandiozne planove.

Kasniji pisci, koji nisu bili naročito blagonakloni prema Neronu, imali su jasan motiv da ga prikažu kao monstruma. Tako je nastala slika cara koji „svira dok grad nestaje“, iako je realnost verovatno mnogo složenija i manje filmska nego što bismo voleli da verujemo.

Često se priča da su ljudi u srednjem veku mislili da će „pasti s ivice“ ako odu predaleko brodom. To lepo zvuči kao slika „mračnog doba“, ali je prilično nefer prema tadašnjim učenim ljudima. Već od antičkih Grka postoji ideja da je Zemlja kugla – Eratosten je čak prilično tačno izračunao njen obim još pre nove ere. Tu tradiciju su preuzeli srednjovekovni učenjaci kroz crkvene škole i univerzitete.

Ono oko čega su se sporili nije oblik, nego veličina sveta i raspored kontinenata. Zanimljivo je da su mnoge srednjovekovne mape crtale Zemlju kao krug okružen morem, ali je to bio simboličan prikaz, ne doslovna „ploča“. Mit o tome da su „svi mislili da je Zemlja ravna“ javlja se tek mnogo kasnije, u 19. veku, kada se srednji vek prikazuje kao potpuno nazadan period. Ukratko: priča o ravnoj Zemlji više govori o predrasudama modernog doba nego o ljudima iz tog vremena.

Kada čujemo za suđenja vešticama, u glavi nam automatski iskoči lomača. Ipak, u Salemu se to nije događalo na taj način. Tamo su optužene uglavnom bile vešane, a samo je jedan čovek, Giles Corey, ubijen pritiskom kamenja jer je odbio da prizna krivicu. Spaljivanje je bilo tipičnije za neke delove Evrope, ali se tokom vremena sve pomešalo u jednu „filmsku“ sliku.

Još jedna zanimljivost: mnogi od onih koji su optužili druge bili su tinejdžeri, a svedočenja su često bila zasnovana na takozvanim „spectral evidence“ – navodnim vizijama i snovima. Postoje teorije da su neki simptomi mogli biti posledica trovanja raži gljivicama koje izazivaju halucinacije, ali to nikad nije definitivno dokazano.

Kasnije, kolonijalne vlasti su priznale da je napravljena greška, a porodicama žrtava su decenijama posle toga stizala simbolična izvinjenja i odštete. Dakle, priča je mračna i bez lomače – i više govori o strahu i histeriji nego o „magiji“.

Napoleon je u popularnoj kulturi postao sinonim za niskog čoveka sa ogromnom ambicijom. Međutim, po današnjim merama bio je sasvim prosečne visine, negde oko 168–170 cm, što je za tadašnju Francusku bilo sasvim uobičajeno. Zbrka nastaje jer su francuske i engleske mere bile različite, pa je brojka u francuskim stopama u prevodu delovala „manje“ nego što zapravo jeste.

Tu je i britanska satira: karikaturisti su uživali da ga crtaju kao malog, naprasitog čoveka koji pokušava da „nadoknadi“ visinu osvajanjem Evrope. Nadimak „mali kaplar“ nije nužno imao veze sa njegovom visinom, nego sa činom i bliskošću sa vojnikom, ali je kasnije protumačen drugačije.

Ironija je u tome što je Napoleon često birao za svoju ličnu gardu vrlo visoke vojnike, pa je u njihovom društvu delovao niži nego što jeste. Tako je nastala savršena slika za propagandu: mali čovek opsednut veličinom – priča koja je preživela istoriju, iako brojevi baš i ne stoje uz nju.

Filmovi nas uče da svaki susret gladiatora znači neizbežnu smrt jednog od njih, uz dramatično dizanje palca ili njegovo spuštanje. U stvarnosti, stvari su bile malo komplikovanije. Gladiatori su bili skupi „ulaganja“ – trebalo ih je hraniti, trenirati, lečiti. Škole gladiatora su bile prave institucije, a vlasnicima se nije isplatilo da im borci masovno ginu u svakoj borbi.

Postoje procene da je većina duela završavala bez smrtnog ishoda i da su ozbiljne povrede bile češće od trenutne smrti. Neki borci su čak bili prave zvezde, sa „navijačima“, grafitima u svoju čast i statusom celebrity ličnosti antičkog doba. Publika je volela dobru borbu i napetost, ali to nije uvek značilo klasičnu egzekuciju.

Zanimljivo je i to da su postojale različite vrste gladiatora – sa različitim oklopom i oružjem, specijalno upareni kako bi borba bila što uzbudljivija. Krv je bila deo spektakla, ali manje „jednokratna potrošnja“ nego što nam pop kultura sugeriše.

Često volimo da velike događaje objasnimo jednom slikom ili jednom rečenicom: „Sve je počelo metkom u Sarajevu.“ Atentat na Franca Ferdinanda 1914. je zaista bio okidač Prvog svetskog rata, ali ne i njegov pravi, jedini uzrok. Iza tog događaja stajale su godine napetosti: trka u naoružanju, sistem saveza, sukobi interesa velikih sila i nacionalističke tenzije na Balkanu.

Zanimljiv detalj: ceo lanac mobilizacija i objava rata pokrenuo se toliko brzo da su mnogi političari kasnije tvrdili da „više niko nije imao kontrolu“ nad procesom. Postojali su i raniji incidenti koji su mogli da dovedu do sukoba, ali nisu – što pokazuje da istorija nije automat gde se ubaci jedan događaj i dobije rat.

Mit o „jednom uzroku“ opstaje jer je jednostavan za pamćenje i lako se prepričava. Prava istorija je komplikovanija: ratovi nastaju kad se više problema nakupi, a jedan događaj je samo poslednja kap koja prelije čašu, ne i cela priča.