Gejša: 10 zanimljivosti o umetnicama japanske tradicije

Da li znate… da su gejše kroz istoriju bile mnogo više od plesačica?

Iako su često povezivane s umetničkim nastupima, njihov zadatak je bio mnogo složeniji. Gejše su bile obučene da budu vrhunske zabavljačice u društvenim krugovima, a to je podrazumevalo mnogo više od običnog izvođenja tradicionalnih igara.

One su bile majstorice sofisticiranih razgovora, usmeravajući diskusije o temama kao što su politika, kultura, pa čak i filozofija. Njihova sposobnost da angažuju goste intelektualno i emotivno bila je ključni deo njihove profesije. Takođe, često su učestvovale u čajnim ceremonijama, gde su demonstrirale mir i eleganciju, čineći svako okupljanje posebnim iskustvom. Gejša je stoga bila i kulturni ambasador, čuvarka tradicije, ali i osoba koja je unosila toplinu i harmoniju u svakodnevni život.

Da li znate… da su gejše često pogrešno povezivane s prostitucijom, iako je njihov posao imao potpuno drugačiji karakter?

U stvarnosti, gejše su bile umetnice, a prostitucija nije bila deo njihove profesije. Ova zabluda se najviše širila tokom zapadnjačkog kontakta sa Japanom, kada su stranci često brkali gejše sa prostitutkama koje su nosile slične kimone.

Tokom Edo perioda (1603–1868), postojale su jasne granice između gejša i prostitutki, koje su bile poznate kao “oiran”. Gejše su uživale visok društveni status zbog svoje veštine u umetnosti, plesu, sviranju tradicionalnih instrumenata i vođenju kulturnih razgovora. Upravo zbog toga, one su bile simbol otmenosti i kultivisanosti, a ne seksualnog rada. Zbog njihove sofisticiranosti i znanja, gejše su bile cenjene kao prave umetnice, čuvari japanske kulture i tradicije.

Da li znate… da je postati gejša dugotrajan proces koji zahteva godine posvećenog treninga?

Mlade devojke koje žele da postanu gejše počinju svoj put kao “maiko” – učenice koje prolaze kroz intenzivnu obuku. Ova obuka obuhvata različite umetničke discipline poput plesa, muzike, pevanja, pa čak i savladavanja specifičnih tehnika razgovora i ponašanja.

Maiko devojke uče kako da nose složene kimone i obi pojaseve, koje je teško savladati bez iskustva. Takođe, one uče kako da se kreću sa gracioznošću, kako da sviraju instrumente kao što su šamisen (tradicionalni japanski instrument) i kako da vode razgovore na način koji oduševljava goste. Celi proces treninga može trajati i do pet godina, a tek nakon što savladaju sve veštine, maiko postaje punopravna gejša. Ova transformacija nije samo fizička, već i intelektualna, jer gejše stiču dublje razumevanje japanske kulture i umetnosti.

Da li znate… da bela šminka koju gejše nose nije samo deo njihove estetike, već ima duboko ukorenjenu simboliku u japanskoj tradiciji?

Ova bela maska, poznata kao “oshiroi”, potiče iz vremena kada su kuće bile osvetljavane svećama, a svetlost je bila slaba. Bela šminka je reflektovala svetlost i činila da lice gejše blista u tami, ističući njihove crte lica i čineći ih privlačnijim.

Ali, to nije jedini razlog. Bela šminka simbolizuje i čistotu i savršenstvo. Gejše su se trudile da izgledaju besprekorno, a ovaj izgled je deo njihovog identiteta kao umetnica i nosilaca tradicionalnih vrednosti. Crveni karmin i crni naglasci na očima i obrvama dodatno su isticali kontrast i činili njihov izgled dramatičnim i elegantnim. Nošenje ove šminke nije bilo jednostavno – zahtevalo je preciznost i vreme, ali je rezultat bio prepoznatljiv znak sofisticiranosti i umetničkog izraza.

Da li znate… da nošenje tradicionalnog kimona, koje gejše svakodnevno nose, predstavlja pravu umetnost?

Kimono gejše je specijalno izrađen, često od svile, i mnogo je teži i složeniji od standardnog kimona koji nose druge žene. Pored toga, svaki kimono ima specifično značenje u zavisnosti od boje, šara i godišnjeg doba, što znači da gejša mora biti pažljiva prilikom izbora odeće kako bi se uskladila sa prilikom i vremenom.

Najkomplikovaniji deo kimona je “obi” – široki pojas koji gejše vežu oko struka. Vezivanje obi pojasa zahteva posebne tehnike koje se uče godinama. Pojas mora biti savršeno zategnut i vezan u specifičan oblik na leđima, koji simbolizuje eleganciju i čistoću forme. Samo oblačenje kimona može trajati satima, a gejša mora biti u stanju da se u njemu kreće sa gracioznošću, bez obzira na težinu i složenost same odeće.

Da li znate… da su prvi gejše zapravo bili muškarci?

Ova činjenica je mnogima nepoznata jer su danas gejše sinonim za žene, ali u 17. veku, muškarci su bili prvi koji su preuzeli ovu ulogu. Ovi muški zabavljači bili su poznati kao “taikomochi” i imali su funkciju sličnu dvorskim ludama u evropskim dvorovima. Oni su zabavljali plemstvo šalama, pesmom i plesom, ali i učestvovali u vođenju ozbiljnih razgovora.

Međutim, kako je vreme prolazilo, žene su postajale sve dominantnije u ovoj profesiji. Ženske gejše su se pokazale kao veštije u umetnostima kao što su ples i sviranje šamisena, a njihov uticaj u društvenom životu postajao je sve veći. Do kraja 18. veka, gejše su uglavnom bile žene, a muški taikomochi su postali retkost. Iako je uloga muških gejša skoro zaboravljena, njihova istorijska prisutnost ostaje važan deo razumevanja evolucije ove profesije.

Da li znate… da mnoge gejše iz ranijih perioda potiču iz siromašnih porodica i nisu imale formalno obrazovanje?

U svojim počecima, devojke koje su postajale gejše često su dolazile iz ruralnih delova Japana, gde su prilike za školovanje bile ograničene. One su se pridruživale okijama (kućama gejši) u vrlo ranom uzrastu, gde su, umesto tradicionalnog školovanja, bile podvrgnute strogom umetničkom treningu.

Međutim, kroz svoj rad su ove devojke sticale dublje razumevanje japanske kulture, običaja i umetnosti. Trening koji su prolazile uključivao je učenje klasične poezije, kaligrafije, igranja društvenih igara, kao i vođenje kulturnih razgovora sa gostima. Tako su, iako bez formalnog obrazovanja, gejše često postajale jedne od najkultivisanijih žena svog vremena, sposobne da zabavljaju i intelektualno angažuju plemstvo, trgovce, pa čak i političare.

Da li znate… da postoji jasna razlika između “maiko” i “gejša”?

Iako su oba pojma povezana sa ovim svetom umetnosti, oni se odnose na različite faze karijere. “Maiko” su mlade učenice koje su na putu da postanu gejše. Njihov izgled je šareniji i detaljniji – nose bogato ukrašene kimone sa dugim rukavima i složene frizure koje uključuju više ukrasa, kao što su cveće i češljevi.

Maiko prolazi kroz dugotrajan trening koji uključuje ples, muziku, sviranje šamisena, kao i veštine komunikacije i ponašanja. Tokom ove faze, ona se uči kako da savlada sve aspekte umetničkog izraza koji će joj kasnije biti potreban kao gejša. Kada maiko završi svoju obuku i postane gejša, njen izgled postaje jednostavniji i elegantniji. Gejše nose manje upadljive kimone, kraće rukave i jednostavnije frizure, što simbolizuje njihovu zrelost i sofisticiranost. Razlika između maiko i gejše nije samo u izgledu, već i u nivou umetničkih veština i iskustvu.

Da li znate… da su gejše obično živele u specijalnim kućama zvanim “okija”, koje su bile vođene od strane starije gejše poznate kao “okamisan”?

Okija je bila mnogo više od mesta za stanovanje – to je bila ustanova gde su mlade devojke učile, živele i pripremale se za svoju karijeru. Ovaj sistem se može uporediti sa vrstom matrijarhalne zajednice, gde je glavna žena (okamisan) bila odgovorna za vođenje finansija, organizaciju poslova i, najvažnije, za trening mlađih gejši.

Mlade devojke koje su ulazile u okiju morale su da slede stroga pravila i svakodnevno vežbaju. Okamisan je obično bila bivša gejša koja je, zahvaljujući svom iskustvu i znanju, pomagala u oblikovanju narednih generacija. Ovaj sistem je omogućio da se tradicija gejši prenosi s generacije na generaciju, obezbeđujući kontinuirano očuvanje veština i običaja koji su definisali svet gejši. Okija je bila srce ove zajednice, mesto gde se umetnost učila, ali i gde su mlade devojke nalazile podršku i zajedništvo.

Da li znate… da su gejše često stručne u izvođenju tradicionalne japanske čajne ceremonije?

Ova ceremonija, poznata kao “chanoyu” ili “sado”, nije samo jednostavan čin posluživanja čaja. Ona je umetnička forma koja zahteva preciznost, smirenost i duboko razumevanje filozofije koja stoji iza svakog pokreta. Gejše su kroz čajnu ceremoniju demonstrirale svoju sposobnost da stvore mirnu i sofisticiranu atmosferu.

Izvođenje čajne ceremonije podrazumeva pažljivo biranje posuđa, pažljivo pripremanje i posluživanje čaja, kao i održavanje stava i elegancije tokom celog procesa. Gejše su koristile ovu veštinu kako bi zadivile goste svojom gracioznošću i osećajem za estetiku. Ceremonija je često bila deo većih društvenih događaja, gde su gejše, uz umetnost čaja, pružale gostima i priliku za uživanje u razgovoru, muzici i drugim umetnostima. Ova ceremonija je bila mnogo više od pripreme čaja – ona je bila simbol harmonije, poštovanja i unutrašnjeg mira.