Vikinzi: 10 zanimljivosti o skandinavskim ratnicima

Da li znate… da su popularni prikazi Vikinga sa rogatim šlemovima potpuno netačni?

Iako danas u filmovima, stripovima i na festivalima često viđamo Vikinga sa velikim metalnim šlemom ukrašenim rogovima, istorijske činjenice govore drugačije.

Pravi Vikinzi nosili su jednostavne metalne ili kožne šlemove bez ikakvih rogova. U stvari, vrlo malo originalnih vikinških šlemova je sačuvano, ali arheološki nalazi pokazuju da su oni bili funkcionalni, a ne dekorativni. Rogovi na šlemovima bi zapravo bili nepraktični u borbi, jer bi se lako zapetljali ili bi neprijatelj mogao da ih iskoristi za rušenje protivnika.

Mit o rogatim šlemovima potiče iz 19. veka, kada su umetnici želeli da predstave Vikinge kao divlje i zastrašujuće ratnike. Posebno su operete Riharda Vagnera, poput Prstena Nibelunga, popularizovale ovu pogrešnu sliku. Danas se ova zabluda često koristi u pop kulturi, ali istina je da su Vikinzi izgledali mnogo jednostavnije nego što ih zamišljamo.

Da li znate… da su Vikinzi bili među najboljim moreplovcima svog doba i da su njihovi brodovi bili pravo čudo inženjeringa?

Njihova sposobnost da pređu ogromne razdaljine morem, rekom ili jezerom bila je ključ njihovog uspeha u pljačkaškim pohodima, trgovačkim putovanjima i otkrivanju novih zemalja.

Najpoznatiji vikinški brodovi su drakkari, dugačka i vitka plovila koja su mogla brzo da se kreću zahvaljujući veslima i jedru. Ovi brodovi su imali plitak gaz, što im je omogućavalo da lako uplove u plitke reke i priđu neprijateljskim gradovima iznenada, što je često dovodilo do uspešnih pljački. Takođe, njihova simetrična konstrukcija omogućavala je brz preokret broda bez potrebe za okretanjem, što ih je činilo izuzetno pokretnim u borbi i bekstvu.

Vikinzi su koristili i knarre, teže i sporije brodove namenjene za transport robe i kolonizaciju. Zahvaljujući ovim brodovima, uspeli su da dosegnu mesta poput Islanda, Grenlanda i čak Severne Amerike. Njihove pomorske veštine omogućile su im da postanu jedni od najvećih istraživača i trgovaca srednjovekovne Evrope.

Da li znate… da su Vikinzi stigli do Severne Amerike skoro pet vekova pre Kristofora Kolumba?

Iako se u školskim udžbenicima često uči da je Kolumbo „otkrio“ Ameriku 1492. godine, vikinški istraživač Leif Erikson doplovio je do obala današnje Kanade još oko 1000. godine.

Prema sagama, Leif Erikson, sin čuvenog vikinškog istraživača Erika Crvenog, krenuo je na put sa svojom posadom u potrazi za novim zemljama. Stigao je do teritorije koju su Vikinzi nazvali Vinland (Zemlja vina), verovatno zbog divljeg grožđa koje su tamo pronašli. Veruje se da se Vinland nalazio na području današnjeg Njufaundlenda u Kanadi.

Arheološki dokazi potvrđuju ove tvrdnje – na L’Anse aux Meadows, lokalitetu u Kanadi, pronađeni su ostaci vikinških kuća i predmeta iz tog perioda. To dokazuje da su Vikinzi zaista živeli u Severnoj Americi, ali njihova kolonija nije dugo opstala. Smatra se da su napustili Vinland zbog sukoba sa lokalnim domorodačkim plemenima, koje su nazivali „Skrelinzima“.

Iako se njihova ekspedicija nije nastavila i Amerika nije ostala deo vikinškog sveta, činjenica da su Vikinzi stigli do Novog sveta daleko pre Kolumba i dalje fascinira istoričare i arheologe.

Da li znate… da su Vikinzi bili mnogo više od samo pljačkaša i ratnika?

Iako su poznati po svojim borbenim pohodima i junaštvu u bitkama, većina Vikinga zapravo nije provodila život ratujući.

Najveći deo vikinškog društva činili su poljoprivrednici, trgovci, zanatlije i brodograditelji. Njihova privreda bila je zasnovana na uzgoju stoke, ribolovu i poljoprivredi. U Skandinaviji su gajili ječam, raž i ovas, a na mestima gde je klima bila blaža, uspevali su čak i voćnjaci. Stočarstvo je bilo ključno, jer su koristili ovce za vunu, krave za mleko i meso, a konje za transport.

Vikinzi su takođe bili vešti trgovci i često su putovali do dalekih zemalja, uključujući Vizantiju, Persiju i Arapski svet, kako bi razmenjivali robu. Trgovali su kožom, krznom, medom, voskom, jantarnim nakitom, ali i robljem, koje su često zarobljavali u svojim pohodima. Mnogi od njih su zarađivali bogatstvo kroz trgovinu, a ne kroz rat.

Iako su bitke i pljačke bile deo vikinškog načina života, one su obično bile organizovane od strane manjih grupa ratnika, dok su obični ljudi vodili svakodnevni život posvećen radu, porodici i lokalnim zajednicama.

Da li znate… da su žene u vikinškom društvu imale mnogo više prava nego žene u drugim delovima srednjovekovne Evrope?

Dok su u mnogim kulturama tog doba žene bile skoro potpuno potčinjene muškarcima, u Skandinaviji su imale znatno veću slobodu i uticaj.

Vikinške žene su mogle posedovati imovinu, nasleđivati zemlju, pa čak i pokretati razvod ako bi bile nezadovoljne svojim brakom. Kada bi se razvele, mogle su da zadrže svoj miraz, što ih je činilo ekonomski nezavisnim. Takođe su imale pravo da vode domaćinstva i porodične poslove, dok su muškarci bili odsutni na ratnim i trgovačkim putovanjima.

Pored toga, neki zapisi i arheološki nalazi sugerišu da su pojedine žene bile i ratnice. Jedan od najpoznatijih primera je otkriće bogato opremljenog groba u Birki (Švedska), gde je pronađena žena s oružjem i ratničkom opremom, što ukazuje na to da su neke žene mogle učestvovati u borbama ili čak voditi vojsku.

Njihov uticaj je bio toliko značajan da su vikinške žene često igrale ključne uloge u donošenju odluka, a nordijske sage pominju mnoge moćne i pametne žene koje su krojile sudbinu svojih porodica i zajednica.

Da li znate… da su Vikinzi bili mnogo čistiji od većine drugih evropskih naroda tog doba? Iako su ih njihovi neprijatelji često opisivali kao „divljake“, istina je da su Vikinzi imali veoma razvijene higijenske navike, koje su bile daleko iznad prosečnih standarda srednjovekovne Evrope.

Vikinzi su se redovno kupali, što je u to vreme bila retkost. Dok su drugi evropski narodi smatrali kupanje nepotrebnim ili čak štetnim, Vikinzi su imali običaj da se peru barem jednom nedeljno. Takođe su koristili prirodne izvore tople vode za kupanje, što je omogućavalo uživanje u nekoj vrsti „primitivnih sauna“.

Osim toga, koristili su različite alate za ličnu higijenu, uključujući češljeve od kosti i drveta, pincete, štapiće za uši, pa čak i britve za brijanje. Arheolozi su pronašli ove predmete u mnogim vikinškim grobovima, što ukazuje na to da im je izgled bio veoma važan.

Njihova briga o higijeni bila je toliko poznata da su engleski hroničari zapisali kako su Vikinzi „uvek uredni i doterani“, a da su engleske žene često bile privučene njihovom čistoćom i negovanim izgledom. U vreme kada se Evropljani kupali jednom godišnje (ili čak ređe), Vikinzi su bili pravi primer ljudi koji su vodili računa o svom telu i zdravlju.

Da li znate… da su Vikinzi imali složen i bogat pogled na zagrobni život?

Njihova mitologija nije poznavala koncept raja i pakla kakav postoji u hrišćanstvu, već su verovali u različita mesta na koja bi duše odlazile posle smrti – a jedno od najpoznatijih bilo je Valhala.

Valhala (ili „Odinova dvorana“) bila je zamišljena kao ogromna dvorana u Asgardu, domu bogova, gde su boravili najhrabriji ratnici koji su poginuli u borbi. Prema verovanju, bog Odin je birao pale junake, koje su potom valkire – moćne ratnice bogova – odvodile u Valhalu. Tamo bi provodili večnost vežbajući za poslednju bitku poznatu kao Ragnarok, kraj sveta u nordijskoj mitologiji.

Međutim, ne bi svi preminuli završili u Valhali. Oni koji su umrli od starosti, bolesti ili u neslavnim okolnostima odlazili su u Hel, mesto pod vlašću boginje Hel, koje je bilo mirnije, ali ne tako slavno kao Odinova dvorana. Postojao je i Folkvangr, polje pod zaštitom boginje Freje, gde su boravili hrabri ratnici koji nisu izabrani za Valhalu.

Osim vere u zagrobni život, Vikinzi su verovali u sudbinu (nornir) – tri mitološke boginje koje su prele tkanje života svakog čoveka. Po njihovom verovanju, niko nije mogao izbeći svoju sudbinu, bez obzira na to koliko se trudio. Ova filozofija učinila je Vikinge neustrašivim ratnicima – nisu se plašili smrti jer su verovali da im je sudbina već zapisana.

Da li znate… da su neki vikinški ratnici bili toliko zastrašujući da su ulazili u stanje borbenog besa poznato kao „berserkeri“?

Ovi elitni ratnici nisu se borili na običan način – verovalo se da su padali u trans, postajali neustrašivi i gotovo neosetljivi na bol.

Reč berserker dolazi od staronordijskih reči ber (medved) i serkr (košulja), što znači da su neki od ovih ratnika nosili medveđe ili vučje kože umesto oklopa, verujući da će im to dati moć životinja. Kada bi krenuli u napad, njihovo ponašanje bilo je divlje – vrištali bi, grizli svoje štitove i ulazili u stanje sličnom transu.

Postoje teorije da su berserkeri možda koristili halucinogene biljke poput bunike (Hyoscyamus niger), koje su mogle izazvati halucinacije i osećaj neuništivosti. Drugi veruju da je njihovo stanje bilo rezultat duboke psihološke pripreme i religiozne ekstaze.

Berserkeri su bili toliko opasni da su čak i njihovi saborci ponekad strahovali od njih. U kasnijim vekovima, kada su vikinški ratni pohodi oslabili, upotreba berserkera postala je zabranjena u skandinavskim društvima jer se smatralo da su previše nepredvidivi i opasni čak i za sopstvenu vojsku.

Da li znate… da nordijska mitologija i danas ima ogroman uticaj na savremenu kulturu?

Priče o bogovima poput Odina, Tora, Lokija i Freje inspirisale su brojne umetnike, pisce, filmske stvaraoce i kreatore video-igara.

Jedan od najočiglednijih primera je Marvelov univerzum, gde su likovi Tora i Lokija postali globalno poznati kroz stripove i filmove. Iako su ovi likovi prilagođeni modernoj publici, njihov original dolazi iz drevnih nordijskih priča koje su Vikinzi prenosili kroz vekove.

Pored stripova i filmova, nordijska mitologija je imala ogroman uticaj i na epsku fantastiku. J. R. R. Tolkin, autor Gospodara prstenova, crpeo je inspiraciju iz nordijskih mitova za mnoge elemente svoje priče, uključujući vilenjake, patuljke i ideju o „konačnoj bici“ između dobra i zla, koja podseća na Ragnarok.

Čak i u muzici i pop kulturi, nordijska mitologija ostavlja trag – mnoge metal i rok grupe koriste vikinške teme u svojim pesmama, dok popularne serije poput Vikings i The Last Kingdom donose priče o ovom fascinantnom narodu novim generacijama gledalaca.

Da li znate… da su Vikinzi razvili jedan od najstarijih oblika demokratskog odlučivanja u Evropi? Njihove lokalne skupštine, poznate kao „Thing“, bile su mesta gde su slobodni ljudi raspravljali o zakonima, rešavali sporove i donosili ključne odluke za svoju zajednicu.

Ove skupštine su bile neka vrsta primitivnog parlamenta, gde su se okupljali poglavari, stariji i istaknuti članovi zajednice kako bi donosili odluke o zakonima, porezima i kaznama. Svaki slobodan muškarac imao je pravo da govori i da učestvuje u raspravi, što je bio retko viđen oblik političke participacije u srednjem veku.

Jedna od najpoznatijih vikinških skupština bila je Alting na Islandu, osnovana 930. godine, što je čini jednom od najstarijih demokratskih institucija na svetu. Island i danas ima parlament koji nosi isti naziv – Althing, kao simbol kontinuiteta vikinške demokratske tradicije.

Vikinzi su verovali da je važno da zajednica kolektivno donosi odluke i da se pravila poštuju. Naravno, njihova pravda je često bila surova – prekršioci zakona su mogli biti proterani ili čak pogubljeni – ali je princip okupljanja i rasprave o zakonima bio napredan za to doba.

Zahvaljujući ovom sistemu, vikinški svet nije bio haotičan i bez pravila, kako se često misli, već je imao jasna pravila i zakone koji su se poštovali. Ovaj model je u mnogim aspektima bio preteča modernih demokratskih institucija kakve poznajemo danas.