10 ključnih momenata iz romana “Stranac” – Alber Kami

Roman Stranac otvara se jednom od najpoznatijih rečenica u savremenoj književnosti:
„Danas je umrla mama. Možda juče, ne znam.“

Već u ovoj prvoj rečenici ogleda se cela suština Kamijevog protagonista – čoveka koji ne laže, ali i čoveka koji odbija da se ponaša onako kako se od njega očekuje. Umesto izražavanja tuge ili tuge prikrivene formalnostima, Merso iznosi činjenično stanje, gotovo bez emocije, što momentalno zbunjuje čitaoca.

Ova ravnodušnost nije samo šokantna, već i provokativna – tera nas da preispitamo sopstvene preduslove o tome kako „treba“ da se ponašamo kada se suočimo sa smrću bliske osobe. Kamil nas ovim uvodom priprema za priču u kojoj neće važiti pravila sentimentalnosti, niti uobičajeni moralni obrasci. Umesto toga, čeka nas duboko filozofska potraga za smislom – ili njegovim potpunim odsustvom.

Merso je junak koji izmiče svim književnim šablonima. On nije ni tragičan, ni herojski lik, niti zločinac u klasičnom smislu. On je, pre svega, čovek koji živi u potpunom skladu sa sopstvenim osećanjima, bez potrebe da se pretvara ili da se uklopi u očekivanja okoline.

Ne glumi emocije koje ne oseća – ne plače na sahrani majke, ne izražava ljubav prema devojci samo zato što ona to želi da čuje, ne protestuje ni kada ga uhapse. Sve prihvata onako kako jeste, bez prevelikog razmišljanja o prošlosti ili budućnosti.

Kroz ovog junaka, Kamil prikazuje ideju autentičnosti – života bez laži, bez samozavaravanja i bez traženja utehe u iluzijama. Merso nije hladan zato što ne mari za svet, već zato što je odbio da ga lažno idealizuje. Upravo ta iskrenost ga čini izuzetno izazovnim i, za mnoge, zbunjujućim likom.

Jedan od najdramatičnijih i najdiskutabilnijih trenutaka u romanu je scena ubistva Arapina. Do tog trenutka priča deluje skoro svakodnevno, čak rutinski. Međutim, onda se sve menja: Merso puca u čoveka na plaži – i to ne jednom, već pet puta.

Zanimljivo je što motiv ubistva nije jasno izražen. Nema mržnje, nema osvete, pa čak ni stvarne pretnje. Merso ubija „zato što je sunce bilo prejako“, „zato što ga je znoj pekao u očima“ i zato što ga je svetlost oslepela.
Sve se svodi na fizičko stanje tela, a ne moralnu odluku ili emocionalni impuls.

Ovaj čin simbolizuje apsurd – ideju da u svetu nema dubljeg reda ili smisla, već da su događaji često rezultat banalnosti, slučaja i haotičnih okolnosti. Ubistvo bez stvarnog razloga postaje srž romana i najjasniji primer Kamijeve filozofije o besmislu sveta u kojem ljudi ipak pokušavaju da pronađu smisao.

Naizgled jednostavan element – sunce – u Strancu poprima ogromnu simboličku težinu. Ono se ne javlja samo kao opis vremenskih prilika, već kao aktivna sila koja utiče na ponašanje likova, naročito Mersoa.

Tokom sahrane njegove majke, sunce prži, zrači neprijatnost, pojačava fizičku iscrpljenost i psihološku nelagodu. Kasnije, na plaži, upravo to isto sunce postaje ključni okidač za ubistvo: ono zaslepljuje Mersoa, izaziva fizičku nelagodu i, kako sam kaže, „gura ga“ da povuče obarač.

Sunce ovde simbolizuje nemilosrdnost prirode, svet bez empatije i smisla. Dok ljudi tragaju za moralom i pravdom, svet oko njih funkcioniše po potpuno drugačijim pravilima – ravnodušnim, fizičkim i neosetljivim.
Kroz ovaj simbol Kamil nam pokazuje koliko smo mali i ranjivi u kontaktu sa realnošću koja ne mari za naše unutrašnje dileme.

Kada Merso dospe na suđenje zbog ubistva, čitalac očekuje da će glavna tema biti sam zločin. Međutim, ono što najviše zgražava sud i prisutne nije čin ubistva, već činjenica da nije plakao na sahrani majke.

Tokom procesa, Mersoa ne optužuju samo za ubistvo, već za moralnu „hladnoću“, za to što nije pokazao osećanja, što je otišao u bioskop dan nakon sahrane i uživao u životu. Društvo ga, dakle, ne sudi samo kao ubicu, već kao čoveka koji ne igra po pravilima emocionalne pristojnosti.

Ova situacija otkriva duboku kritiku društva koje više vrednuje formu nego suštinu, ponašanje nego istinu. Društvu je važnije da neko izgleda kao dobar čovek, nego da zaista to i bude. Merso postaje simbol čoveka koji je kažnjen ne zbog onoga što je uradio, već zato što nije umeo da se pretvara – i to je ono što društvo ne može da mu oprosti.

Jedan od najvažnijih filozofskih pojmova koje Kamil istražuje u ovom romanu jeste apsurd – stanje u kojem čovek shvata da svet nema urođeni smisao, ali i dalje pokušava da ga pronađe. Apsurd se rađa iz sukoba između ljudske težnje ka razumevanju i haosa sveta koji na to ne odgovara.

U Strancu, Merso postaje oličenje čoveka koji ne beži od tog apsurda, već ga prihvata kao prirodno stanje postojanja. On ne traži utehu u religiji, ne pokušava da racionalizuje događaje, niti da pronađe moralno opravdanje za svoje postupke. Kada ga pitaju zašto je ubio čoveka, on nema pravi odgovor – jer ga, sa njegove tačke gledišta, ni nema.

Kamijeva filozofija ovde nije apstraktna, već konkretna i lična. Merso nije filozof koji piše traktate – on živi apsurd, svakim svojim delom i svakom rečenicom. Time Kamil prikazuje kako filozofska ideja može da se izrazi kroz radnju, kroz ponašanje jednog običnog čoveka koji odbija da se pretvara da svet ima red, smisao ili viši cilj.

U tom smislu, Stranac nije samo roman – to je živa demonstracija filozofije apsurda, pretočena u priču, likove i stil pisanja.

Jedan od najsnažnijih i najprovokativnijih momenata u romanu dešava se pred sam kraj, kada sveštenik dolazi u Mersoovu ćeliju da ga ispovedi i pripremi za smrt. Međutim, Merso ga odbacuje. Ne želi ispovest, ni oproštaj, ni utehu.

Ovaj trenutak nije samo lična odluka – on nosi filozofsku i ideološku težinu. Merso odbija religiju zato što ne veruje u viši smisao. Za njega, svet je haotičan i ravnodušan, i pokušaj da se pronađe uteha u Bogu ili nekom „višem redu“ predstavlja laž koju nije spreman da prihvati. On bira da umre onako kako je i živeo – bez iluzija.

U tom trenutku, Merso postaje potpuno slobodan. On ne pokušava da pobegne od smrti, već je prihvata kao deo života. I upravo u tom prihvatanju nalazi neku vrstu unutrašnjeg mira. Taj mir ne dolazi iz religije, već iz pomirenosti sa činjenicom da je svet besmislen – i da to nije nužno loše.

Kamil ovde dosledno sprovodi svoju filozofiju apsurda: smisao se ne nalazi u obećanjima posle smrti, već u hrabrosti da se život prihvati onakav kakav jeste – nepredvidiv, ograničen i bez garancija. U svetu Stranca, to je najviši oblik slobode.

Iako roman Stranac ne pominje eksplicitno političke događaje, njegov istorijski kontekst ima veliki značaj. Knjiga je objavljena 1942. godine, tokom nacističke okupacije Francuske, a radnja se dešava u Alžiru, tadašnjoj francuskoj koloniji. Ovaj kontekst nije nevažan – naprotiv, on se suptilno provlači kroz celu priču.

Sam čin ubistva Arapina, koji u romanu ostaje bezimeni i dehumanizovan, često se tumači kao kritika kolonijalnog sistema. Merso ubija pripadnika potlačenog naroda, ali tokom suđenja niko ne postavlja pitanje ko je bio ubijeni, zašto se to dogodilo i da li njegova smrt ima težinu. Fokus ostaje na Mersou – njegovom ponašanju, njegovim emocijama i njegovoj ravnodušnosti.

Ova nevidljivost „Drugog“ – Arapina – odražava širu kolonijalnu realnost, u kojoj domorodačko stanovništvo biva potisnuto iz narativa i političkih prava. Mnogi savremeni čitaoci i kritičari upravo u tome vide Kamijevu implicitnu kritiku kolonijalne nepravde i pitanje identiteta u jednom neravnom društvu.

Iako Kamil nije bio politički romanopisac, njegov tekst nije lišen političke dimenzije. Naprotiv – iza jednostavnog zapleta krije se slojevit pogled na tadašnje društvo, razlike u moći i ćutanje koje zna da bude podjednako glasno kao i govor.

Jedna od najpotresnijih i najsnažnijih rečenica u romanu nalazi se na samom kraju:
„Osetio sam da sam bio srećan.“

Ova rečenica, izgovorena dok Merso čeka izvršenje smrtne kazne, na prvi pogled deluje paradoksalno. Kako neko može da bude srećan pred svoju smrt? Ali ako uzmemo u obzir filozofiju apsurda, postaje jasno da ova rečenica predstavlja vrhunac njegovog unutrašnjeg puta.

Merso u tom trenutku prihvata život bez smisla i smrt bez utehe. On više ne pokušava da pobegne, ne traži odgovore, ne očekuje spasenje. Umesto toga, pomiruje se sa sudbinom i nalazi mir u sopstvenoj autentičnosti. To nije sreća kakvu društvo promoviše – ona nije zasnovana na zadovoljstvu, uspehu ili ljubavi. To je sreća koju donosi sloboda od iluzija.

Ovaj citat sažima ključnu poruku romana: prava sloboda dolazi onda kada prestanemo da tražimo smisao tamo gde ga nema i naučimo da živimo potpuno svesni svoje konačnosti. Merso umire bez straha – i u tome je njegova pobeda.

Stranac je roman koji je zauvek promenio lice svetske književnosti. Njegov stil – kratak, jasan, bez ukrasa – bio je potpuno nov za tadašnje vreme. Umesto dubokih opisa i dramatičnih monologa, Kamil nam nudi priču ispričanu jednostavnim, skoro novinarskim tonom. Upravo ta jezička ekonomičnost daje romanu snagu.

Ali najveći doprinos ovog dela nije u stilu, već u filozofskom sadržaju. Kroz lik Mersoa, Kamil postavlja pitanje koje i danas odzvanja: da li je moguće živeti iskreno u svetu bez smisla? Roman nas izaziva da preispitamo sopstvene vrednosti, uverenja i potrebu za utehom – bilo religioznom, moralnom ili emocionalnom.

Stranac je ostavio dubok trag i na književnost i na filozofiju. Postao je jedno od ključnih dela egzistencijalističke i apsurdističke misli, i uticao je na autore kao što su Žan-Pol Sartr, Samjuel Beket, Haruki Murakami i mnoge druge.

Do danas se izučava u školama, univerzitetima i filozofskim krugovima. I što je najvažnije – nastavlja da izaziva i inspiriše svakog novog čitaoca. To je znak velikog dela: da ne zastari, već da sa svakim novim čitanjem postane još dublje.