10 signala koji govore da vas neko laže

Kada neko laže, često oseća potrebu da priču učini što uverljivijom, pa dodaje nepotrebne informacije i preterano objašnjava. Ovaj obrazac ponašanja dolazi iz nesvesne želje da sagovornik ne posumnja u njihovu priču.

Na primer, zamislite da pitate prijatelja zašto kasni, a on vam odgovori:

“Krenuo sam iz kuće tačno u 17:45, ali onda sam stao na semaforu kod benzinske pumpe, i baš u tom trenutku vidim čoveka koji popravlja auto. Onda, kad je konačno krenula kolona, ispred mene je išao spor traktor, a iza njega još tri automobila, pa nisam mogao da preteknem… I tek onda sam skrenuo u ulicu, ali tamo je bila neka rupa na putu…”

U normalnom razgovoru, iskrena osoba bi jednostavno rekla: “Bila je velika gužva u saobraćaju.” Previše objašnjavanja može biti znak nesigurnosti i pokušaja da se laž učini realističnijom.

Iskrene osobe obično mirno reaguju na pitanja, čak i kada su neprijatna. Međutim, neko ko laže često reaguje previše burno, kao da se oseća napadnuto, iako mu samo postavljate jednostavno pitanje.

Ako pitate nekoga „Jesi li ti rekao Marku da neću doći?“, a on naglo odgovori ljutito: „Zašto bih ja rekao tako nešto? Zašto me uopšte to pitaš?! Šta, sad mene optužuješ?!“, velika je verovatnoća da pokušava da vas ubedi u nešto što nije istina.

Ovaj odbrambeni stav često ima dve svrhe:

1. Prebacivanje krivice na vas, kako biste prestali sa ispitivanjem.
2. Izbegavanje konkretnih odgovora, jer svaka nova laž povećava rizik da se otkrije neslaganje u priči.

Osim besa, osoba može pokazati i nervozu, osećaj uvređenosti ili čak pokušati da vam izazove osećaj krivice što ste je uopšte pitali.

Kada neko govori istinu, odgovori dolaze prirodno i bez previše razmišljanja. Međutim, laganje zahteva kognitivni napor – osoba mora da se seti šta je ranije rekla, da osmisli ubedljivu priču i da pazi da ne upadne u kontradikciju.

Zbog toga, lažljivci često prave neprirodne pauze u govoru. Možda ćete primetiti da zastaju na mestima gde inače ne bi trebalo da postoji dilema. Na primer:

Normalan odgovor:
“Bio sam sinoć kod kuće i gledao film.”

Sumnjiv odgovor:
“Pa… bio sam… kod kuće… mislim da sam gledao film…”

Ove pauze nisu isto što i prirodno razmišljanje. Umesto da osoba zastane kako bi se setila nečega, ona zastaje jer pokušava da smisli šta bi bilo najubedljivije reći. Ponekad će koristiti i ispunjavajuće reči poput „hmm“, „pa“, „znaš“… kako bi sebi kupila vreme.

Neverbalna komunikacija može mnogo otkriti o tome da li neko govori istinu ili ne. Ruke su posebno važan deo tela koji često nesvesno odaje lažljivca.

Osobe koje lažu često:

• Stavljaju ruke u džepove,
• Prekrštaju ruke ispred tela,
• Sakrivaju dlanove,
• Trljaju vrat ili uši.

Sakrivanje ruku dolazi iz instinktivne potrebe da se zaštitimo kada osećamo nelagodnost. U isto vreme, dodirivanje lica – posebno nosa, usana ili brade – može biti znak unutrašnje napetosti. Ovi pokreti su podsvesni i često nastaju zbog blagog porasta stresa koji telo oseća kada osoba govori nešto što nije istina.

Zanimljivo je da istraživanja pokazuju da ljudi češće dodiruju lice kada su pod pritiskom, jer mozak šalje signal telu da treba da se umiri. Dakle, ako neko tokom razgovora iznenada počne da češka nos ili da trlja čelo, moguće je da nije potpuno iskren.

Disanje je još jedan suptilan, ali vrlo pouzdan pokazatelj stresa koji prati laganje. Kada osoba izgovori laž, telo može nesvesno reagovati ubrzanim ili nepravilnim disanjem.

Evo nekoliko promena u disanju koje mogu ukazivati na laganje:

• Pliće disanje – Osoba diše kraće i brže nego obično.
• Dublji uzdasi – Nagli udisaji mogu biti znak da neko pokušava da se smiri.
• Prekidi u disanju – Ako neko iznenada prestane da diše na trenutak dok smišlja odgovor, to može ukazivati na stres.

Ovo se dešava zato što laganje aktivira simpatički nervni sistem, deo mozga odgovoran za reakciju „bori se ili beži“. Ovaj mehanizam povećava nivo adrenalina i uzrokuje brže disanje.

Možete testirati ovaj znak tako što ćete obratiti pažnju na nečije disanje pre nego što postavite ključno pitanje. Ako primetite naglu promenu, to može biti dobar indikator da osoba nije potpuno iskrena.

Mikroekspresije su nesvesni izrazi lica koji traju samo delić sekunde, ali mogu odati pravo emocionalno stanje osobe. Za razliku od uobičajenih izraza lica, mikroekspresije se javljaju automatski i vrlo ih je teško kontrolisati.

Osoba koja laže može pokušati da prikaže određenu emociju, ali njeno lice može na trenutak pokazati nešto sasvim drugo. Na primer, neko može pokušati da se osmehne kako bi delovao opušteno, ali pre tog osmeha na licu mu se može pojaviti izraz stresa ili nesigurnosti.

Najčešće mikroekspresije koje mogu odati laž su:

• Brz izraz straha – Oči se nakratko šire pre nego što osoba povrati kontrolu nad izrazom lica.
• Trenutna stisnutost usana – Kratak pokret koji pokazuje potiskivanje emocija.
• Blagi tik u licu – Nesvesna kontrakcija mišića obraza ili čela, koja otkriva nelagodnost.

Iako je potrebno vežbanje da biste primetili ove mikroekspresije, one su jedan od najpouzdanijih znakova laganja jer dolaze direktno iz podsvesnog dela mozga.

Jedna od najvećih zabluda je da lažljivci izbegavaju kontakt očima. Naprotiv, mnogi ljudi koji lažu svesno se trude da održe dug i uporan pogled kako bi delovali iskreno.

Međutim, ovaj pogled često deluje neprirodno. Umesto normalnog kontakta očima, koji je povremen i prirodan, lažov može:

• Buljiti u sagovornika bez treptanja, pokušavajući da deluje ubedljivo.
• Držati kontakt očima duže nego što je uobičajeno, jer zna da izbegavanje pogleda može izazvati sumnju.
• Iznenada promeniti pravac pogleda, jer mozak traži način da izbegne stres.

Prirodna komunikacija uključuje povremeno skretanje pogleda dok osoba razmišlja, ali lažov često preterano forsira kontakt očima, čineći ga neprijatnim i ukočenim.

Jedan dobar test je da posmatrate koliko često osoba trepće. Normalna stopa treptanja je oko 15-20 puta u minutu, ali kada neko laže, može treptati manje ili čak previše, što ukazuje na nervozu i napetost.

Kada osoba laže, njen glas često nesvesno menja visinu, brzinu i intonaciju. Ove promene dolaze iz unutrašnjeg stresa koji telo oseća dok pokušava da održi laž.

Najčešće promene u govoru kod lažljivaca uključuju:

• Povišen ton glasa – Osoba može nesvesno govoriti višim tonom nego obično.
• Naglo ubrzanje ili usporavanje govora – Ako neko govori brzo, može biti znak nervoze, dok usporavanje može značiti da smišlja šta će reći.
• Nagli prekidi i zastoji u govoru – Kao da mozak “traži” sledeću laž, što dovodi do neprirodnih pauza.

Na primer, ako pitate nekoga: „Da li si stvarno bio kod kuće sinoć?“, a on odgovori visokim i nervoznim glasom: „Pa… da, naravno da sam bio kod kuće!“, promene u njegovom tonu mogu biti znak nesigurnosti.

Ako želite da testirate ovu tehniku, obratite pažnju na to kako osoba inače govori i uporedite sa načinom na koji priča kada treba da odgovori na ključno pitanje. Ako se tonalitet drastično promeni, moguće je da nije potpuno iskrena.

Jedan od najpouzdanijih znakova laganja je kada reči i govor tela nisu u harmoniji. Kada osoba govori istinu, njene geste prirodno prate ono što izgovara. Međutim, lažov često ne može u potpunosti da kontroliše svoje telo, pa dolazi do kontradikcija.

Evo nekoliko primera neusklađenosti:

• Osoba kaže: „Naravno da sam siguran u to!“, ali nesvesno sleže ramenima, što pokazuje nesigurnost.
• Kaže „Nikada to ne bih uradio!“, ali klima glavom, što odaje suprotnu poruku.
• Osoba pokušava da zvuči samouvereno, ali njene ruke se nesvesno trzaju ili su stisnute u pesnicu.

Mozak kontroliše govor, ali govor tela dolazi iz podsvesnog dela, što znači da su gestovi često autentičniji od izgovorenih reči. Kada govor i pokreti nisu u skladu, to može biti snažan indikator laži.

Jedan jednostavan test je da obratite pažnju na sinhronizaciju između govora i pokreta. Iskrena osoba obično gestikulira malo pre nego što nešto kaže, dok lažljivac često gestikulira nakon što je izgovorio rečenicu, jer pokušava da naknadno doda uverenost u ono što je rekao.

Jedan od najčešćih znakova laganja je kada osoba ponavlja iste rečenice ili stalno menja način na koji nešto objašnjava. Ovo se dešava iz dva razloga:

1. Pokušaj da se ubedi sagovornik – Lažljivac misli da će ponavljanjem zvučati uverljivije.
2. Nesvesno preformulisanje priče – Ako osoba menja detalje iz rečenice u rečenicu, to može značiti da nije sigurna u svoju priču.

Na primer, ako nekoga pitate: „Da li si video Petra juče?“, odgovor može biti sumnjiv ako izgleda ovako:

• „Da, mislim… da… da, video sam ga, sigurno sam ga video.“
• „Pa, mislim da smo se sreli, da, definitivno smo se sreli.“

Takođe, osoba može previše ponavljati fraze poput:

• „Kunem ti se, stvarno ti kažem, iskreno, nisam to uradio.“
• „Zašto bih lagao? Znaš da bih ti rekao istinu, veruj mi.“

Ova preterana potreba da se naglasi iskrenost često znači upravo suprotno – nesigurnost i pokušaj da se prikrije istina.

Dobar način da testirate da li neko laže jeste da ga nakon nekoliko minuta ponovo pitate isto pitanje, ali malo drugačije formulisano. Ako osoba promeni odgovor ili se zbuni, to može biti znak da nije potpuno iskrena.